Najteže je bilo gledati umiranje kolega: Lekari o životima koje je uzeo kovid i trenutku kad je došao kod nas

Ne postoji kuća, rekli bi lekari, koja za ove dve godine nije izgubila nekog svog zbog korona virusa, ili osoba koja nije poznavala neku osobu koja je preminula. Poslednje trenutke života, tačnije njihove borbe za život, za dan, gledali su lekari u crvenim zonama, koji su takođe, gubili drage osobe.

Mnogi među njima, gledali su borbu svojih roditelja, baka, deka, a najviše kolega.

Svi oni su se spremali za dolazak korona virusa, koji je registrovan pre tačno dve godine, 6. marta 2020. godine. Docent dr Ivo Udovičić, komandant Vojne bolnice Karaburma koja je dve pune godine u kovid sistemu i nijednom nije izlazila iz njega, kaže da mu je najteže to što su izgubili kolege. 

- Nažalost, izgubili smo naše kolege i to je ono što je najteže. Najteže je lečiti nekog koga dobro poznajete. Takođe, imali smo i dosta osoblja koji su lečili svoje bake, deke, svoje roditelje i svoje najbliže. Poslednji slučaj je naša koleginica, transfuziolog sa VMA, koja je ovde preminula. To je za nas nešto najteže. Da neko koga poznajete 20, 30 godina, svaki dan ga viđate na poslu, družite se, oboli od kovida i vi dođete u situaciju da se borite za njegov život. Bilo je dosta naših kolega koje smo lečili, članova njihovih porodica, a u jednom trenutku čak trećina pacijenata hospitalizovanih u bolnici bili su zdravstveni radnici, što sa VMA, što iz drugih zdravstvenih ustanova - kaže dr Udovičić za Telegraf.rs.

On se za naš portal prisetio pripreme za dolazak korone u našu zemlju. Podseća nas da je Vojnomedicinska akademija (VMA) spremana za kovid sistem, ali da je kineska delegacija rekla da ne može zbog klimatizacije, pa su isti posao koji su radili na VMA, na kraju morali da urade u Vojnoj bolnici Karaburma, da bi ona mogla da primi prve pacijente.

- I pre toga smo pratili situaciju mesecima, i znali smo da će korona doći i kod nas. To je nama, zdravstvenim radnicima, bilo u potpunosti jasno. Samo je bilo pitanje trenutka gde će se prvo pojaviti. Epidemija se širila iz Kine, masovno prešla u Italiju, iz Italije u Španiju... Sećamo se one utakmice u Bergamu, između španskog i italijanskog kluba, nakon čega se virus masovno proširio po Evropi. Bilo je samo pitanje vremena kada će zahvatiti i Srbiju. Mi smo na vreme počeli da se spremamo, mislim na Ministarstvo odbrane i vojni sanitet, i Vojsku Srbije, uopšte. Vojska Srbije je pored redovnih zadataka u očuvanju borbene gotovosti i funkcionalne sposobnosti, prionula ozbiljno na pripremu terena za borbu protiv kovida 19. Vojska je epidemiološki obezbeđivala sve granične prelaze, formirala šatore za prihvat, testiranje i lečenje zaraženih i obolelih građana koji su se vraćali u Srbiju iz celog sveta. Istovremeno, Vojska Srbije je formirala privremene kovid bolnice na Sajmu, u Areni i drugim gradovima širom Srbije za potrebe lečenja kovid pacijenata. Obezbeđivala je i prihvatne centre za izbeglice - priča Udovičić i dodaje da su u tom trenutku mislili da će VMA biti jedna od kovid bolnica:

- Ne u prvom udaru, ali svakako smo znali da VMA treba i mora da da svoj doprinos. Nažalost, a možda i na sreću, kineska delegacija je rekla da VMA sa tim načinom klimatizacije ne može biti kovid bolnica. Ali, mi smo se spremali dok to još nismo znali. Sakupljali smo iskustva, nabavljali zaštitnu opremu, i vežbali smo. Kliniku za infektivne i tropske bolesti na VMA, koja ima izdvojenu ventilaciju smo opremili za prijem i lečnje kovid pacijenata. Tamo smo imali 30 kreveta za Jedinicu intenzivne nege, stavili smo respiratore, monitore, pumpe, zonirali sve kako je bilo ispravno, da se putevi ne ukrste. Doneli smo lekove, kompletnu opremu i pravili protokole lečenja. Zaista smo bili spremni za prihvat i lečenje prvih kovid pacijenata.

Vežbao se proces oblačenja i svlačenja zaštitne opreme

- Sad kad se setim, smešno je, koliko smo mi pored svog redovnog posla u prostoriji pored vežbali proces oblačenja i svlačenja skafandera i zaštitne opreme. Niko od nas tada nije mogao duže od 15 minuta da provede ispod tog skafandera. Mi smo se spremali, ali smo se nadali da će možda epidemija negde da se zaustavi i splasne, jer je ipak išlo toplije vreme. Mislili smo da će virus biti osetljiv na sunčeve zrake i visoke temperature. Kako je epidemija uzimala maha u Evropi i kako je kovid sve više života odnosio među zdravstvenim osobljem, počeli smo da shvatamo ozbiljnost situacije. Ubrzo smo dobili naređenje da formiramo privremenu vojnu kovid bolnicu u VMC Karaburma. I, tu smo dve godine - kaže komandant Udovičić za Telegraf.rs.

Profesor Danica Grujičić, direktorka Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije (IORS), koja često napominje da su onkološki bolesnici najveća žrtva korone, na sreću u porodici nije izgubila nikog zbog kovida 19. To ni ona ne može reći za kolege.

U trenutku kada je u Srbiji registrovan prvi slučaj kaže da je sigurno bila na poslu.

- Ne mogu da se setim, ali sigurno sam bila na poslu. Mislim da sam iz medija videla da je identifikovan prvi slučaj. U porodici užoj i široj nisam nikog izguila, ali nažalost jesam među kolegama i prijateljima. Imali smo strašne gubitke koje je uzela korona. Nadam se da je ovo zaista kraj pandemije i da se uz oprez polako vratimo normalnim životima - kaže prof. Grujičić za Telegraf.rs.

Dr Kon: Ponosan sam na oštre i rigorozne mere 

Na toj prvoj konferenciji kada je ministar zdravlja Zlatibor Lončar saopštio u 10 časova da nam je "stigao" korona virus, bio je i epidemiolog Predrag Kon, član Kriznog štaba za borbu protiv korona virusa.

On je, kako priča za Telegraf.rs, pred sam početak konferencije saznao za prvi registrovan slučaj kod nas.     

- Bio sam u Zavodu tada kada su me pozvali, a posle sam bio na konferenciji kada je ministar to saopštio. Saznao sam pred sam dolazak o čemu se radi. Tako sam saznao za prvi slučaj. Nisam se uplašio, ali sam očekivao i to je bilo samo pitanje trenutka. Nisam očekivao da će to da ima ovakve razmere. U tom trenutku, ipak, verovao sam da će to u samom startu uspeti da se zaustavi, kao što su Kinezi uspeli. Bila je ideja da se to potpuno zaustavi, zato i jesu bile takoh oštre mere i rigorozne, i ja sam na njih ponosan. Ponosan sam i na vlast koja je imala snage da ih donese u tom trenutku i sprečila taj prvi udarni talas, koji, jednostavno, ljudi ne mogu ni da zamisle kako bi izgledao, da su doživeli ovako kao što je sada omikron taj prvi talas. Proglašenje vanrednog stanja, po mom dubokom uverenju bila je jedina moguća mera u državi koja koja nije bila pripremljena mentalno, psihički i fizički uključujući sa zaštitnom opremom, respiratorima, jednostavno nije bila pripremljan za taj prvi udar. I,  brzina sa kojom je ta mera prihvaćena, je istorijski zapamćena. I, to će kroz istoriju, duboko sam uveren biti zapamćeno kao najvažnije - priča dr Kon za Telegraf.rs a zatim dodaje da je kasnije napravljena istorijska greška:

- Ali, ne u smislu mera. Mere su i dalje bile na snazi, i popuštane su postupno, što je ostalo potpuno zaboravljeno. U narodu stoji ubeđenje da je sa ukidanjem vanrednog stanja praktično prestala epidemija. To nije bilo tako. Naprotiv, mere su popuštane postuno od 27. aprila... Ograničenje broja okupljanja i osnovne mere sve vreme su bile na snazi bez obzira na vanredno stanje. To što smo se ponašali potpuno suprotno od svega onoga što je bilo preporučeno, to je, takođe, istorijska činjenica tako da u sklopu toga treba sve posmatrati.

Najviše me pogodila smrt druga iz osnovne 

Na pitanje da li je izgubio nekog bliskog zbog korone, kaže:

- Ma jesam, svakako. Nema nikoga ko nije nekoga izgubio. Između ostalog, to mi je drug iz osnovne škole, to me je najviše pogodilo jer nekako nisam bio pripremljen. A, izgubio sam još i dva bliža rođaka. Istina, oni su bili stariji, nažalost, za sve te starije se znalo da ako ih pogodi korona, da imaju manje izglede da se izbore sa njom - ipričao je za Telegraf.rs dr Kon.

Njegov kolega profesor Branislav Tiodorović, takođe član Kriznog štaba u trenutku kada su lekari u Subotici čekli rezultat sa Instituta za virusologiju, vakcine i serume "Torlak" za prvi registrovani slučaj, bio je u Beogradu. On je, međutim, već imao pune ruke posla zbog Nišlijke iz Lugana, koja je u Niš došla iz Bergama, a kada se u vratila u Laganu, našim nadležnima javila da ima korona virus.

Da joj je korona otkrivena kod nas, bila bi ona nulti pacijent, ne Igor Đantar iz Bačke Topole.

- Kako da se ne sećam. To se pamti uvek - kaže za Telegraf.rs prof. Tiodorović na početku razgovora:

- U vreme kada je potvrđen prvi slučaj u Subotici, mi smo već bili angažovani kroz Krizni štab, a u vreme kada je to 6. marta proglašeno bio sam u Beogradu. Treba da pohvalimo epidemiologe i kliničare iz Subotice, koji su posumnjali i uzeli materijal, a virus je potvrđen na "Torlaku". Tada je on to jedini radio i dobro je što smo kasnije uveli i druge. Nikad neću zaboraviti taj trenutak.

Niš na nogama zbog dame iz Lugana 

- Moram da kažem, možda je moglo više da se uradi, ali pogledajte, ova država je uspela da napravi tri ogromne bolnice koje nije niko u Evropi. Šta bi mi sada radili da nemamo te tri bolnice. Kako bismo prošli da ih nemamo? To je neprocenjiva vrednost. Drugo, država je stvarno pratila sve lekove, i kako je koji lek bio u svetu dokazan ili barem po informacijama dobar, takve je uzimala. I, moram da kažem, i vakcina. Bili smo što se tiče vakcina među dve, tri prve zemlje u Evropi. Druga je stvar što taj početak koji smo imali tako dobar i jak, nismo nastavili- kaže prof. Tiodorović za naš portal.

On je sa epidemiolozima u Nišu, bio na korak od prvog slučaja.

- U Srbiji nismo imali koronu, barem nismo imali djagnostikovanu, a Bergamo je već bio poznat kao jedno od velikih žarišta u Italiji. I, to smo, nažalost, gledali u izveštajima medija kao strašan događaj. Mi smo samo bili u sitaciji da primenjujemo mere, i mogu vam reći da smo imali mnogo sreće u početku. Naši mladi epidemiolozi su uspeli da uhvate sve kontakte one Nišlijke koja je donela prva koronu. Ona je došla iz Bergama, ali se vratila u Lugano i u toku povrtaka je osetila simptome. U Luganu je tesirana i potvrđeno. Poslala nam je odmah rezultat, ali ona nije mogla da bude nulti pacijent jer je njoj dokazano van naše granica. Zato se nultim smatra pacijent iz Bačke Topole koji je uzorkovan u Subotici. Sve to vreme dešavanja sa Nišlijkom iz Lugana bio sam u Nišu. Moram da pohvalim naše mlade epidiemiologe koji su za 24 sata našli sve kontakte koje je imala ta naša dama koja, inače, živi u Luganu - podsetio nas je prof. Tiodorović.

Tiodorović: Dve situacije neću nikada zaboraviti

Profesor kaže da u familiji i porodici, hvala Bogu, nikoga nije izgubio zbog kovida, ali da je doživeo dve teške sitacije. Zbog jedne noćima nije spavao. 

-  Jedna je sa staračkim domom u Nišu, sećate se. To nikada neću zaboraviti, to me i dan danas vrlo opterećuje, nisam spavao 3,4 noći. Digao sam grad i bolnicu, i na svu sreću smo uspeli da izguramo. Javile su nam se negovateljice iz vrtića, tim ženima treba biti posebno zahvalan jer su se uključile da tim starim, iznemoglim ljudima koje smo imali u kliničkom centru pomognu. Nije isti kada se primi 10, 15 ili 115 pacijenata. Ne može medicinska sestra da stigne ne samo da im da terapiju, nego da ih i neguje, da se nahrane, napoje... To su negovateljice uradile izvanredno. Noćima nisam spavao, taržio, zahtevao, ponekad čak i pretio... Bojao sam se da ne umru ne od korone, nego zato što nisu nahranjeni, napojeni. To su sve teški bolesnici - priseća se prof. Tiodorović:

- Druga situacija gubitak naših kolega i kolegenica. To su strašne sudbine. Među njima ima izvanrednih ljudi, koji su svesni toga čemu se izlažu radili, i koji rade direktno u kovid bolnicama i prijavljivali se da rade u crvenim zonama. To doživljavam, praktično, kao da je meni neko najrođeniji umro.

(Telegraf.rs)