Zbog 11 dece Maji su na ulici govorili "Sačuvaj bože": Mi smo zavirili u njen dom i rekli "Hvala bogu!"

"Uveče svako legne u svoj krevet, ali onda polako počnu da dolaze i nameštaju se jedno pored drugog, zajedno smo čak i u snu. Velike porodice vole da su na okupu, prostor nama ne znači mnogo".

Maja Kovačević, majka 11 dece, tako nam je u dve rečenice dočarala ljubav koja vlada u skromnoj kući na obodu Kraljeva.

Spokoj koji oseća kada su svi na okupu za nju je melem za dušu, dar od Boga i nešto što joj daje neverovatnu snagu da sama podigne toliko mališana. Njen suprug preminuo je pre 3 godine, ali ona hrabro i sa osmehom, bez imalo straha, panike ili teskobe sedi u krugu okružena svojim anđelima.

Zato je sa ponosom primila odlikovanje povodom Dana državnosti - zlatnu medalju za izuzetne zasluge, iskazanu životnu hrabrost i upornost. Kaže, ne zato što to njoj lično nešto znači, već zato što se tako pokazuje da se porodica zaista ceni kao stub društva. Tada je "pao" i čuveni selfi sa Džonijem Depom.

Piše do kasno u noć, spava kratko, pa ustaje rano. U stvari, budi je mali Ratko. On je taj koji digne larmu da je vreme da se pođe u školu. Milica i Miloš, srednjoškolci, odlaze u Kraljevo, a ostatak mališana u seosku školu - Ružica, Jovan, Milan, Đorđe, Nikolina, Ratko, Radoš, Mihailo, Miodrag.

A onda kreće spremanje ručka, kao za malu vojsku, velika šerpa za pasulj, veliki pleh za pite, obavezno dva hleba, a kada je vreme za dezert treba ispeči i 30 palačinki. Od malo sastojaka Maja ume da napravi mnogo slasne hrane. Jer, bilo je i teških dana. Otkrila je čak kako da napravi hleb od griza i dan danas im je to jedna od najslađih namirnica.

Kada smo ušli u njihov dom, samo je Miloš bio u školi. Znali smo da će nas ugostiti jedna baš velika porodica, ali već na prvi pogled smo zastali. Zaista je neobično videti takav prizor u jednom porodičnom domu. Dnevna soba izgledala je kao vrtić - na ogromnoj ugaonoj garnituri mališani, svi jedan za drugim rođeni, poređali su se i gledali nas - ne znamo koga pre da pogledamo. Sve oči uprte u nas: "Dobar dan, dobar dan".

Baš to svi i pomisle kada ih vide na okupu, da je Maja vaspitačica. Kako da popamtimo imena sve dece?

- Desi se i meni da pogrešim, ili kad neko radi nešto naopako, ja pomešam imena, pa kažem, na primer: "Milane!" Pa se setim, pa se ispravim. A nekad mi stane mozak, pa kažem "Ti znaš da na tebe mislim!" - priča Maja kroz smeh.

Pa, šta će joj toliko dece?

Ako ste ovo pomislili, razmislite još jednom, to bi ljude koji zaista žele mnogočlanu porodicu moglo da uvredi. Zašto je to čudno? Koliko su vaše bake imale dece? Maju je takvo nerazumevanje ranije bolelo, a onda je prestala da se obazire...

Posmatramo ih samo kako su različiti. Još dok su sedeli stidljivo su se kikotali i zadirkivali, vidi se da se dele u grupice, jedni drugima poznaju slabe tačke, a svi znaju kako da se međusobno zasmeju. Kada je mama u pitanju - svi se ujedine, sva ljubav usmerena je ka njoj.

A onda, kad su se svi opustili, počeli su porodični rituali.

Dva dečaka pekla su meso, žele da budu kuvari. Milica, koja ima 16 godina, posle smrti oca preuzela je brigu da se stara o redu. Njena reč je neprikosnovena, ali nikad oštra.

Za stolom su se kao u košnici okupili ostali dečaci i devojčice, razvukli su stolnjak, doneli tanjire. Podigla se buka, ali za tili čas sve je bilo na svom mestu, onako kako oni znaju da nameste.

Zamislite dečaka koji nosi 10 tanjira u ruci i ne dozvoljava da ga išta u tome spreči.

Milica nam priča da za pet minuta mogu da očiste ceo stan.

- Nikad oni nisu rekli "Sad će Milica da dođe, moramo da sredimo", Oni čekaju mene da ja to vidim i kažu "Ja sam čistio, ali oni nisu hteli da čiste". Onda ja kažem "Jedan... dva... tri i za pet minuta očiste celu kuću - priča Milica.

Kuća jeste za njih najbolje rešenje, jer im niko od komšija neće lupati zbog buke. Ali, kada je došla u situaciju da mora da cepa drva, Maja je shvatila teškoću fizičkog rada - nikako nije mogla da ukroti ovu alatku.

- Ja ne znam sta da radim, dođe mi da plačem i Milan sam ustane i kaže: "Sad ću ja da se vratim" i vidim nema njega. Kad ja pogledam, on napolju sam cepa drva - priča Maja.

Milan je tada imao 9 godina. Sada je osmak, pomalo stidljiv, a upravo on je taj koji se rado lati kuhinje.

Kad dođe vreme da putuju negde, svi se nagomilaju u taksi, već ih poznaju i vozači i policajci. A onda, zajedno odu na molitvu u manastir Žiča, gde ih svi sa radošću posmatraju. Među onima koji su duboko u veri, nema ljudi koji će dati ružan komentar. Drugačije shvataju veliku porodicu od onih koje možemo sresti na ulici, u prodavnici, a koji sebi nekad daju za pravo da osude druge.

- Jedna žena je stajala na autouskoj stanici i kad nas je videla, kazala je samo "Bože sačuvaj". Kada sam ja bila početnik u veri, reagovala sam tako što je to mene zabolelo ili sam čak osećala neku vrstu besa ili neku želju da ja nešto kažem, da uzvratim. Međutim, kako je vera jačala kod mene i kako sam preobrazila svoju ličnost i dušu, nikada nisam to osečćala kao uvredu nego sam rekla: "Daće Bog da i ljudi nekako shvate da je velika porodica potrebna Srbiji" - priča Maja.

Zamislite samo ove jedanastoro dečice, koji su potpuno drugačiji po karakteru, a zajednički po vaspitanju, kako za koju godinu ili deceniju menjaju Srbiju. Maja smatra da je porodica stub društva, a da sa društvom i državom treba da se stopi i crkva, vera i sve je na kraju oličeno u ljubavi.

- To je jedina radost koju danas čovek može da priušti sebi, da rodi ljubav, da daruje život. Prosto, rasteretite se kad dođete kući i osetite kao vas dete voli, kako je srećno, kako mu nije bitno da li ste vi poznati, da li niste, da li imate novac ili nemate, da li ćete doneti paket čokolade ili ne, deca vas uvek prihvataju s ljubavlju - priča Maja.

To je, kaže, njena želja, njen izbor. Drugačije od sebe ne osuđuje, naprotiv - kaže da svako treba da postupa onako kako se najbolje oseća, ali da je najvažnije poštovanje i razumevanje onih koji požele da uvećaju svoju porodicu.

- Imamo Desanku Maksimović koja se nije ostvarila kao majka, ali mi pesnici smatramo nju našom majkom. Misim da niko ne treba da ide za nekom pričom, bez obzira koliko ona lepo zvučala u nekom trenutku, svi mi treba da čujemo taj unutrašnji naš zov srca koji kaže da treba da imao 1, 3, 4, 5, 10 ili 11 dece. Mislim da nije neka razlika između mene i neke majke koja ima jedno dete. A ja, kada vidim bebu, kada je uzmem u ruku, prosto ne mogu da verujem da više nemam bebu u kući, najmlađi sin ima četiri godine.

- Poenta je da se ne osuđujemo. Meni je najveća želja da dođemo do toga da mi ne osuđujemo jedni druge, nego da budemo podrška. Ako ne možemo da pomognemo nekome, da mu ne odmažemo.

Najteži trenutak, gubitak oca

Kada se spomene Majin suprug Radiša, deca blago pognu glavu. Ne kao da su se postideli, već zajedno izražavaju veliko poštovanje prema preminulom ocu. Oni znaju da je njegovu ulogu pre tri godine preuzela Maja. I nije sebi smela da dopusti da je patnja zaustavi.

- Izašla sam napolje u jednom trenutku i pogledala u moju decu, da je njih tu jedanaest. To je jedanaest delova njega. Shvatila sam da čovek nikada nije sam i da čovek ne umire zapravo, kada ostavi iza sebe potomstvo i ljubav. Kada osetite njihovu toplinu i zagrljaj, imate obavezu da budte srećni, da nastavite dalje. Kada duša strada, mi tek tada najviše osetimo gospodnju ljubav i podršku. Gospod zna zašto nešto daje i zašto uzima, za gospoda ne postoje mrtvi i živi.

Maja je pisac i pesnik, urednica je "Kraljevskih novina", "Glasa Srbije" i "Glasa Akademske Srbije", kao i predsednca Udruženja "Kneginja Persida Karađorđević", a koje se bori za bolji život višečlanih porodica. Često gostuje u dijaspori i deli svoja iskustva. Sa svojom decom neretko snima spotove i horski peva pesme koje odišu spokojem, ljubavlju, verom i patriotizmom.

(Telegraf.rs)