"Nismo imali šta da jedemo": Branislav radio u Interpolu, pa ostao bez primanja, sad pomaže gladnima

Kada se obrazovao, diplomirao, zaposlio kao pravnik i živeo u blagostanju, Branislav Stojanović (66) rodom iz Zemuna, ni u najluđim snovima nije mogao da zamisli da jednog dana on i njegova supruga neće imati ni za obrok. Branislav je živi svedok onoga od čega možda svi strahujemo, a ujedno i onoga što svakom od nas može da se dogodi. Taj put od sjaja do očaja.

Nije ga stid, odmah ističe na početku našeg razgovora, zbog sudbine koja ga je zadesila. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, radio kao pravnik 6 godina u firmi za proizvodnju oružja, a potom se zaposlio u Interpolu. Tamo je, priča za Telegraf.rs, proveo celih 16 godina.

Preporučujemo

- Bio sam učesnik svih ratova, ranjen sam na Kosmetu 1999. godine, butna kost je bila raznesena, i dan danas u levoj nozi imam šipku. I supruga se razbolela psihički, posle svih strahova i trauma zbog ratova. Nažalost, ja nisam jedini primer, bilo je i mnogo gorih - započinje naš sagovornik.

Kako objašnjava, 2000. godine su ga penzionisali, a 2008. dobio je poslednju penziju.

- Tada je doneta odluka da se beneficirani radni staž ukida za neuniformisana lica, kako smo se mi, u Interpolu, tada vodili. Baš te godine supruga i ja smo prešli u Zrenjanin da živimo, odakle je ona poreklom. Od primanja smo u tim trenucima imali samo moju invalidninu - navodi Stojanović.

Tako je započeo njihov svojevrsni pakao.

- Imao sam 52 godine kada je ta odluka doneta. Šta da vam kažem? Snalazili smo se kako smo znali. Imali smo uvek da platimo režije, ali smo posle izvesnog vremena ostali gladni. Nismo imali da jedemo. Slabo sam se snašao u tom siromaštvu. Od blagostanja, počeo sam da vodim život koji je smešten u pakao. Imamo sina, ali i on sam sastavlja kraj sa krajem, ima troje dece i živi u Beogradu, i od njega nismo mogli da tražimo - navodi Branislav.

Pomoć od humanih ljudi

Do penzije je dugo morao da čeka, jer nije imao ni godine staža, niti je bio blizu starosne granice za dobijanje penzije.

Iz godine u godinu bilo je sve teže, a onda im se javila Gordana Malbaški Udicki, koja je pre tri godine pokrenula inicijativu Obrok za porodicu Zrenjanin.

- Pronašla me je na Fejsbuku i pitala: "Branislave, u kakvom ste materijalnom stanju?", rekao sam joj: "Teškom", posle čega je navela da je sve čula i proverila. Tada mi je ponudila pomoć koju sam oberučke prihvatio. Zahvaljujući Obroku za porodicu, moja supruga i ja imali smo permanetno dve godine po dva obroka svakog dana u jednom restoranu. Ne bih da patetišem, ali oni su nam spasili život - ističe Branislav Stojanović.

Takođe, zahvaljujući humanim ljudima, dobijali su i nedeljno paketiće sa namirnicama.

Danas pomaže gladnima

Stvari su prošle godine počele da se menjaju na bolje. Branislav je, konačno, stekao uslov za penziju prošle godine, kada je napunio 65. Mesečno sada prima invalidninu, i penziju koja iznosi svega 16.000.

- To je sada oko 30.000 dinara ukupno za nas dvoje. Nisam nezahvalan čovek. I to je dovoljno za nas - kaže.

Branislav je doživeo da ostane bez osnovnih životnih namirnica, svojevrsni pakao u koji je nenadano bačen. Ipak, danas jako dobro zna kako je kada nemate ni za obrok. I zato je danas Stojanović čovek koji je od onog kojem su drugi pomagali, onaj koji pomaže gladnima.

- Sada, kada poplaćamo sve račune, supruga i ja odemo u supermarket i kupimo hranu, kako bi Gordana podelila siromasima. To ću uvek raditi, dok sam živ - poručuje Branislav Stojanović.

(Telegraf.rs)