Deka Radiša kao dete bio bolešljiv, pešačio 10 km zbog škole, ranjen je dva puta, a sad slavi 100. rođendan

Deda Radiša Gačić iz sela Lozanj najstariji je stanovnik Gornjeg Milanovca i ovog februara proslavio je jubilarni, stoti rođendan. Čitav vek od rođenja dočekao je bistrog uma i dobrog zdravlja, samo su ga, kako kaže, noge izdale. Savet za dug život nema, mada veruje da za okruglu 100 – u svećicu na njegovoj torti može da zasluži i svojim precima.

Rođen kao četvrto dete u porodici Gačić iz Loznja, dva meseca pre planiranog termina u detinjstvu je bio slabog zdravlja, ali to ga nije sprečilo da ide u školu i stekne osnovno obrazovanje. Završio je četiri razreda osnovne škole Gornjim Banjanima i svakodnevno je pešačio deset kilometara – pet u odlasku i pet u povratku iz škole. Nakon završenog školovanja obavljao je na imanju sve poljopivredne poslove bez izuzetka. Onda je počeo rat.

Preporučujemo

- Bile su to strašno teške godine, mnogo. Uvek se strepelo za život. Ubrzo nakon početka rata sam mobilisan. Ranjavan sam dva puta tokom rata, da ne nabrajam sve nedaće i teškoće sa kojima sam se suočavao. Bilo je to veoma teško - kaže Radiša.

Radišina porodica bila je skromna, ali vredna. Deda i otac bili kolari, pa se podrazumevalo da će i on nastaviti porodičnu tradiciju. Radiša pamti i te posleratne dana kada se išlo u nadnicu i teško zarađivalo. Njegov otac je neretko odlazio i u kačerski kraj kako bi zaradio za porodicu. Iako su bila teška vremena i skromno se živelo, Radiša kaže da se ni u čemu nije oskudevalo, a što je najvažnije nikada nisu bili gladni .

- Posle oslobođenja polagao sam i sam kolarski zanat, a imao sam i svoju radnju. Bavio sam se istovremeno i zanatom i zemljoradnjom, čitavog života sam dosta radio. Nikad mi nije bilo teško. I sad mi je najžalije što ne mogu da privredim - kaže ovaj stogodišnjak.

Vek koji je proživeo doneo mu dosta lepog, ali i puno bola. Izgubio je dva sina i suprugu. Pre 4 godine zbog zdravlja morao je da napusti svoj Lozanj i život nastavi u Gornjem Milanovcu. Kaže da je telom tu, u gradu a da mu duša i dalje živi u Loznju. Kada zatvori oči, vidi prijatelje, ljude koje je voleo, sa kojima je radio i provodio dane. Ti trenuci ga čine srećnim.

(Telegraf.rs)