Goca pomaže gladnima u Zrenjaninu: Jedna žena nije jela 14 dana, ljudi se stide da kažu da danima gladuju

Ljudi su gladni, bolesni, bespomoćni. I ima ih previše. Često su to oni za koje možda nikada ne biste rekli, koji se stide da naglas izgovore da danima nisu ništa jeli. Možda vaše komšije, poznanici, čak i rođaci. Da je glad svuda oko nas, iako tiha i prikrivena, uverila se pre dve godine Gordana Malbaški Udicki (56) iz Zrenjanina, koja je na sebe preuzela teško breme - da pomaže onima koji nemaju ni za hleb. Bolesnima, deci i starima.

Gordana je heroj svog grada, iako ne voli da joj se taj epitet dodeljuje. Smatra da je samo neko ko nije mogao da ostane imun na sve bolne priče, one zbog kojih vam stoji knedla u grlu i zbog kojih se istinski trudite da ne zaplačete. A bolnih je priča u njenom gradu, nažalost, na pretek.

Preporučujemo

I sama se na surov način suočila sa tim kako život preko noći može da vam se promeni iz korena. Jedno jutro se probudila i saznala da je dobila otkaz sa 53 godine.

- Probudite se i shvatite da vaš život više nije isti kao juče u isto vreme. I šta vam onda preostaje nego borba? To me je i navelo da počnem da razmišljam o ljudima koji nemaju - započinje Goca svoju priču za Telegraf.rs.

Posle izvesnog vremena, do nje je došla tužna priča o majci sa bebom u kolicima koje su građani viđali na autobuskoj stanici u Zrenjaninu, koje nisu imale od čega da žive.

- Pokrenula sam se i želela da im pomognem, a onda videla i da postoji grupa "Obrok za porodicu Novi Sad" koji pomažu gladnima. Pitali su me da li želim to isto da napravim u Zrenjaninu i ja sam pristala. Sada nema nazad, a dođe mi i po nekoliko puta na dan da odustanem. Psihički je to jako teško, ta saznanja da žena umire, a ima dete od 8 godina... S druge strane, majka čije dete umire... Na trećoj strani baka i deka koji su gladni... Jako su to teške priče - navodi naša sagovornica.

Prisećajući još nekih od najsurovijih sudbina sa kojima se susrela, Gordana se priseća i da se u pola noći šunjala gradom kako bi pomogla majci s deteteom koja beži od nasilnog, pijanog muža.

- Uz pomoć sugrađana smo pomogli i beskućnici staroj 60 godina, našli smo joj besplatan smeštaj, a onda smo je i zaposlili. Ona je sada potpuno samostalna, za mene su to rezultati - sa ponosom ističe Gordana.

Kako kaže, najviše bi volela da njena Fejsbuk grupa Obrok za porodicu Zrenjanin ne postoji.

- Na dnevnom nivou se susrećem sa desetak takvih priča, u kojima ljudi nemaju šta da jedu, koji su bolesni... Za mene su heroji oni ljudi koji se, kada zatražim pomoć, u roku od 5 minuta tu da se nađu. Verujte mi, i dalje ima više dobrih nego loših ljudi - priča naša sagovornica.

Ipak, ističe Gordana, previše je porodica kojima je pomoć potrebna.

- Jako je teško odabrati kome ćete pomoći, jer moja prijateljica Gabrijela i ja to radimo same. Na nedeljnom nivou možemo da pomognemo oko 30 porodica, i za mene je to malo, jer znam za 300 - kaže ona.

Kako funkcioniše Obrok za porodicu

U pojedinim prodavnicama u Zrenjaninu postavljene su takozvane korpe solidarnosti, gde svaki kupac može da ostavi namirnice za one koji nemaju za hranu.

- Tu je i nekoliko restorana koji gladnim ljudima svakog dana obezbeđuju obroke. Uglavnom vrše ketering i odnose im ručak na adresu, kada je reč o ljudima koji zbog bolesti ne mogu da odu do restorana. Takođe, postoje uplate uslovnog obroka. To znači da neko uplati po nekoliko hiljada dinara restoranu, onda mene odatle pozovu da mi jave, a ja im kažem kome da šalju obroke. To se odnosi na one koji ne mogu da kuvaju jer nisu u stanju. Oni koji to mogu, dobijaju pakete sa namirnicama - objašnjava Gordana.

Kako dodaje, pomoć dobija i od taksista koji ponekad žele da odnesu te pakete na određenu adresu, a dostavljaju ih svakog petka.

"Nije jela dve nedelje, tražila je lek"

Jedan od najdramatičnijih primera teških sudbina bila je jedna mlada žena iz sela nadomak Zrenjanina koja je zbog svog zdravstvenog stanja ostala sa manje od 40 godina bez posla.

- Nije jela 14 dana. Pozvala me je i nije mi čak ni rekla to odmah. Javila se da mi kaže da joj je potreban lek. Kada sam otišla kod nje, videla sam da ima samo neki stari, tvrdi hleb kojim je hranila psa - priseća se naša sagovornica.

Kako kaže, i ova je priča dobila srećan epilog.

- Sada je dobro, napravili smo joj dokumenta, prijavili je, prima socijalnu pomoć, našla je partnera. Prima redovno svoju terapiju, a nekad nam ispeče i palačinke, pa nam pošalje. Ima divnih ljudi, zaista - ističe Goca.

Pominjući divne ljude, naša sagovornica dodaje i da je jedan njihov nekadašnji korisnik, danas donator.

- Branislav je ostao bez penzije, po zanimanju je pravnik, a njegova supruga je duševni bolesnik. Pomagali smo im dve godine, svakog dana su imali bar dva obroka u jednom restoranu. Danas Branislav ima malu penziju, koja iznosi svega 16.000 dinara, ali se uvek seti da od nje izdvoji za one koji nemaju, jer zna jako dobro kako je biti gladan - priča Gordana.

Ona dodaje da je Branislav dokaz da se nemaština može svakom desiti.

- Sve što je materijalno je prolazno. Ljudi treba da znaju da svako od nas može da ostane na ulici. Nekome izgori kuća u požaru, neko ostane bez posla, kao ja. I šta vas onda čeka? Ulica i kontejner - zaključuje Gordana Malbaški Udicki.

(Telegraf.rs)