Čujem kočnice i vidim bebu kako podleće pod točkove: Mame, zašto pretrčavate ulicu s decom?

Znate kako kažu - "nije lako biti vozač u Beogradu"? E pa, nije ni biti pešak.

Pita me urednica danas: "Je l i ti pretrčavaš ulicu s detetom kao neke majke?" Ne, to ne radim. Čak ni kad žurim. Ali, radim neke druge stvari iz možda istog razloga kao i one majke koje pretrčavaju. Zbog nervoze, žurbe, stresa, inata. Svih tih emocija koje, više ni sama nisam sigurna zašto, preplavljuju sve nas u saobraćaju. I vozače i pešake.

Recimo, pada kiša, a ja sa bebom u naručju stojim pred pešačkim prelazom. Preći ću ga iste sekunde, iako vidim da nailazi vozilo koje ne usporava. Zašto? Zato što sam ljuta što ne postoji kultura stajanja na pešačkom prelazu. Zato što razmišljam "oni su u kolima, a ja kisnem napolju sa bebom". I ja ću krenuti preko tog pešačkog po svaku cenu. Supug me zbog toga stalno kritikuje, a vozači koji nisu nameravali da stanu, koče kao ludi, pa me psuju na sav glas. A ja im besno uzvraćam.

Suština je - ako bi me neki auto udario u tom trenutku, više ne bi bilo najvažnije ko je u pravu. I ko je prvi prešao. I ko je kome stao. Ko će koga glasnije opsovati.

Nisam u poziciji da osudim majke koje su ovih dana snimljene kako sa decom pretrčavaju van pešačkog prelaza. Mogu samo da im kažem ono što na kraju priznam i samoj sebi:

Da li ste ikada, u najskrivenijem kutku mozga, u strahu zamislile kako kočnice škripe, ali kasno, vozilo u sekundi prelazi preko vas, a dete leti u vazduh pa podleće pod njegove točkove? 

Da li ste, jasno kao dan, videle to telašce u lokvi krvi i očaj majke za koji ne postoje reči koje bi ga mogle opisati?

Da li ste u trenutku postale svesne da je to realno, da je to moguće, i da šanse da se ostvari rastu svaki put kada obesne izletimo na kolovoz? Kada pretrčavamo, inatimo se, kada smo važne jer sa detetom imamo prednost, pa će ovi drugi sigurno zakočiti na vreme kad nas vide. Hoće li?

Vest koja je naročito potresla javnost bilo je stradanje devojčice u Ulici dr Ivana Ribara na Novom Beogradu. Jedanaestogodišnju devojčicu I. T. je, podsetimo, 25. januara, dok je pretrčavala ulicu, van pešačkog prelaza, usmrtio kamion na licu mesta.

Zato su vesti o majkama koje sa decom pretrčavaju kolovoze, zvučale još strašnije. Mi smo uzori našoj deci i ona će sutra (u šali kažem kao kopir aparati), ponavljati sve ono što su od nas videla.

Pre neki dan sam s ćerkicom prvi put stala pred pešačkim prelazom u Karamatinoj ulici u Zemunu. Neki čovek je jurio džipom i videlo se da nije imao nameru da nam stane. Bio je to prvi put da se nisam nadmudrivala. Pustila sam ga, a on je, koliko je jurio, bukvalno preleteo preko ležećeg policajca koji se nalazi tik uz pešački. I rekla sam ćerkici, mada nisam sigurna da li može da razume: "Uvek ih pusti kad ovako jure. Tvoj život je bitniji od njihove bahatosti".

Neka oni budu bahati, a mi živi i zdravi. Propustite ih kad god možete, na pešačkom, u prodavnici, pošti, na ulici. Glava na ramenima bitnija je od toga ko je u pravu. Na putevima se pravda ne isteruje kao u knjizi.

I poštujte propise. Zbog sebe i svoje dece. Možda ćete se nervirati dok gledate kako ih drugi krše kao da ne postoje, ali ćete smanjiti šanse da sutra, kad čujete škripu kočnica i nečiji vrisak, pod točkovima smrti ugledate svoje dete.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by MOJ BEOGRAD (@moj_beo_grad)

(Telegraf.rs)