Kočaj je 2016. pobegao u Srbiju iz Avganistana sa ženom i petoro dece: "Ovde je druga religija, a bolje mi je"

U begu od rata i siromaštva Srbija je od 2015. godine bila usputna stanica za više od 1,5 miliona izbeglica i migranata sa Bliskog istoka i iz Afrike, a jedna sedmočlana porodica iz Avganistana je među retkima koja je dobila azil u našoj zemlji i ovde pronašla novi dom.

Posle mukotrpnog putovanja iz matičnih zemalja punog opasnosti, retki su slučajevi da migranti i izbeglice zatraže azil baš u Srbiji, međutim, kada se to i desi, proces dobijanja legalnog boravka u našoj zemlji dugo traje, a posle toga još teže je dovesti porodice, često udaljene i više od 4.000 kiometara i izložene brojnim opasnostima u domicilnoj zemlji.

Pandemija je sve to dodatno usporila, međutim, Kočaj Arjubi (46) iz Avganistana je bio uporan u svojoj želji da ostane, danas živi i radi u Beogradu, supruga brine o velikom domaćinstvu, a od petoro školaraca, najmlađa devojčica ide u predškolsko, dok najstariji sin i ćerka završavaju osmi razred i poput većine njihovih vršnjaka, već razmišljaju o nastavku školovanja i budućem zanimanju.

- Došao sam u Srbiju 2016. godine, dobio azil i stigla mi je porodica prošle godine - počinje Kočaj svoju priču za Tanjug u prostorijama Komesarijata za izbeglice i migracije, gde kao prevodilac radi sa maloletnim izbeglicama bez pratnje.

U Avganistanu je imao privatan biznis, zemlju i imovinu, ali, objašnjava, rat koji traje više od 45 godina primorao ga je da ostavi sve i krene ka zapadnoj Evropi u nadi za bolju budućnost.

Po dolasku u Srbiju, kaže, bez potrebe da ulepšava priču zato što govori javno, naišao je na dobre i gostoprimljive ljude i oduševio se prirodom, pa je odlučio da tu ostane, zatraži azil i stekne uslove da dovede svoju porodicu.

- Kada sam stigao u Srbiju, bio sam stvarno umoran i prljav zbog putovanja. Prolazili smo kroz neko selo, i jedan stariji gospodin je brao jabuke, šljive i voće - brao je za nas i kaže da uzmemo da jedemo. Posle toga smo došli u neki mali grad, jedna devojka na biciklu nas je gledala, bilo nas je dvadeset i više, otišla je u prodavnicu i od svojih para kupila koka-kolu, vodu i čipseve - priseća se on.

Tvrdi da nikada nije imao probleme i neprijatnosti zbog svog porekla i ističe da je za pet godina stekao mnogo prijatelja, dobrih kolega i da se oseća kao da je rođen u Srbiji.

- Bio sam u šoku. Prešao sam preko Irana i Turske, i ja sam musliman i oni muslimani, to što sam video tamo je baš bilo teško. Ovde u Srbiji je druga religija, vera... zbog svega toga sam rekao ne, bolje je da ostanem u Srbiji - objašnjava Kočaj.

Kada je odluka o ostanku pala, dodaje, trebalo je sačekati dugotrajne procedure za dobijanje azila, radne dozvole i vize za spajanje porodice, što je, navodi, bilo veoma teško.

Uz pomoć Ministarstva za rad, zapošljavanje boračka i socijalna pitanja i Komesarijata, ovaj poliglota koji uz tečan srpski, govori još sedam jezika - engleski, ruski, azerbejdzanski, švedski, urdu, paštunski i persijski, otvorio je prevodilačku agenciju koja asistira centrima za socijalni rad sa maloletnicima koje su izbeglički i migrantski talasi dovelu u Srbiju.

- Prvi sam u Srbiji koji je otvorio agenciju za prevođenje i prvi slučaj u istoriji izbeglica u Srbiji koji je dobio vizu za spajanje porodice. Kad sam čuo da smo dobili vizu, bio sam baš srećan i zvao u Avganistan - ponosno ističe Kočaj.

Rođaci ga nisu podržali u toj odluci i savetovali su ga da nastavi putovanje ka zapadnoj Evropi, ali ih on nije poslušao.

Deci je, priseća se, odmah dao zadatak da nauče ćirilicu i poručio im da će ih propitati azbuku čim stignu na aerodrom u Beograd, a umesto malog stana u Borči, počeo je da traži veći smeštaj za sedmočlanu porodicu.

- Teško je bilo zbog korona virusa, avioni nisu išli, čekali smo i na kraju našli karte. Čekao sam ih na aerodromu sa kolegama, moje kolege su kao porodica, uvek me podržavaju. Kada sam hteo da nađem neki kombi, rekli su mi: ''Brate, imamo kola i kombi, ne treba da daš pare, idemo sa tobom'' - navodi on i dodaje da je i kontrola pasoša na aerodromu bila u čudu kako je neko iz Avganistana dobio vizu za Srbiju.

Na kraju se, kaže, sve dobro završilo, deca idu u školu, srećna su i imaju prijatelje, a kada sve to vidi, dodaje da je i on veoma srećan.

- Konačna destinacija je Srbija, ne planiram da idem dalje ili povratak u Avganistan. Deca mi idu u školu, uče jezik i kulturu. Planiram da ostanem ovde, imam prijatelje, porodicu i posao, mislim da je to glavno u životu - ističe on.

Ekipu Tanjuga u Zemunu je srdačno ugostila porodica Kočaja, gde sada žive i planiraju da ostanu jer su se deca već privikla na novu sredinu.

- Srbija nam je ne druga, nego prva kuća. Deca imaju prijatelje, vole Srbiju i navikli su ovde u ovom kraju Zemuna. Teško je platiti troškove za stan, ja sam radim. Hteo sam da pređemo na drugu lokaciju na Paliluli ili drugo mesto zbog troškova. Deca su mi rekla: ''Mi imamo prijatelje, nemamo problem sa stanovima gde ćemo živeti, ali školu nećemo da menjamo zbog prijatelja'', i ja sam rekao okej, nema veze, ostaćemo tu - objašnjava Kočaj.

Porodica očekuje drugu Novu godinu na okupu, dodaje, mozda bi otišli na Taru, ali putovanje za sedam članova nije lako organizovati, pa su novogodišnju noć proveli zajedno u Beogradu.

- Deca hoće, ali je teško jer nemam dozvolu i kola. Ne možemo taksijem, znači ako je jedan taksi može, a za našu porodicu minimum dva taksija treba, zbog toga proslavu pravimo ovde u Beogradu - navodi Kočaj.

Najstarija ćerka Bahta (13) kaže da je dobro u školi, ali je srpski jezik, navodi, bio težak za učenje.

Ona želi da postane medicinska sestra, dok stariji brat Davod (14), koji takođe ide u osmi razred, buduću profesiju vidi u informacionim tehnologijama.

- Dobro je, imam puno prijatelja, ponekad posle škole igramo fudbal ili basket. Vikendom idemo napolje da se šetamo pored reke i po centru. Razumem dobro srpski, ali, ne mogu dobro da pričam - kaže Davod.

(Telegraf.rs)