Lepa Jelena je u kolicima, ima dve diplome i doktorat, a 32 puta je tražila posao: "Shvatiš da možeš sve"

Prelepa Šapčanka Jelena Tovarović (32) je paraplegičar od svoje petnaeste godine. Kroz život korača u invalidskim kolicima i snagom volje i velikom upornošću, uz podršku porodice, savladava sve prepreke i briše granice. Istovremeno je studirala i u roku diplomirala na dva fakulteta, a prošle godine završila i doktorske studije. Prvi posao je dobila pred kraj prošle godine, nakon 32 prijave na konkurs koliko je poslala u proteklih godinu dana.

Bio je avgust 2004. godine. Jelena Tovarović je bila petnaestogodišnja devojčica. Bio je jedan običan dan letnjeg raspusta posle završene osnovne škole, u kojem je uživala na bazenu u Šapcu. Ušla je pažljivo u vodu stepenicama, plivala i malo kasnije izašla iz bazena. U trenu su krenuli jaki bolovi u leđima i stomaku. Posle pet minuta nije mogla da stane na noge.

- Dogodilo se iznenada i u tom trenutku iz neobjašnjivih razloga. Kratko vreme sam bila u šabačkoj bolnici, pa onda u Beogradu. Usledili su pregledi, analize, lekari su iznosili brojne pretpostavke zašto su mi se noge oduzele. Dali su dijagnozu - infarkt kičmene moždine, a uzrok nisu mogli da utvrde iako su analize obavljene i u Nemačkoj, Rusiji i Kini - seća se Jelena.

"Mislila sam, kada se ujutro probudim da ću ponovo hodati"

U bolničkoj postelji, priča, zamišljala je da će ujutro, kada se probudi, moći da hoda, nastavi sa časovima plesa i osvaja medalje na takmičenjima. Mašta i snovi nisu pomogli. Od tada Jelena je paraplegičar i kroz život korača u invalidskim kolicima. Najveći šok, na pragu života, za nju, roditelje - oca Zorana, majku Snežanu i starijeg brata Vladimira.

- Oni su mi uvek najveća podrška i uvek su me pratili u stopu. Otac je svoje obaveze na poslu prilagođavao meni, a majka je napustila posao da bi bila uz mene. Kada sam krenula u Gimnaziju, razumevanje i podršku imala sam i od svih profesora i đaka. Donosili su mi domaće zadatke, obaveštavali o predavanjima, sve predmete sam položila u avgustu, a od druge godine u školu sam redovno išla u kolicima - priča Jelena.

U novom poglavlju života, koje nije birala, vodila je drugačije bitke protiv predrasuda, drugačijih pogleda, fizičkih i onih, težih barijera u glavama pojedinih vršnjaka za koje je devojka u kolicima samo - invalid.

U roku završila dva fakulteta i doktorske studije

Veliki borac, realna prema sebi i okolini, sa neviđenom voljom, upornošću i samopouzdanjem, Jelena je posle Gimnazije nastavila školovanje. Svet znanja koji je želela da osvoji, bio je i terapija za borbu sa crnim mislima i strahovima koji su se povremeno javljali. Istovremeno je studirala engleski jezik i psihologiju. Studije na oba je završila u roku, kao i master studije, a onda upisala i doktorske studije iz psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i završila ih početkom prošle godine.

- Nisam mogla da izaberem između dve ljubavi, engleskog jezika koji sam odlučila da studiram još u petom osnovne i psihologije koja je očarala u gimnaziji zahvaljujući profesorici Tanji i, naravno, Nikoli Rotu. Nije bilo lako, psihologija pre podne, engleski popodne, a noću - učenje.

Ali, takva okupacija mi je pomogla - priča Jelena i gotovo do reči se priseća kako joj je govorila prijateljica iz Niša koja je takođe u kolicima:

- Prvih pet godina bićeš tužna i depresivna, a posle ćeš shvatiti da možeš sve kao i drugi i da biti osoba sa invaliditetom nije nikakva prepreka.

Granica za ovu devojku nije bilo, ne računajući proređene izlaske, malo slobodnog vremena za druženje, zabavu i sve druge izazove mladosti. Kada je završila školovanje dosta toga se, kaže, promenilo.

- Stalno sam okružena društvom i sve je drugačije nego na početku. Sada čitam klasike i krimi romane, igram bilijar, stoni tenis, pikado, oprobala sam se u streljaštvu, ali nije nešto išlo pa sam odustala.

Osobe sa invaliditetom su veliki borci, traže priliku da ne ostani na margini društa

Novi izazovi javili su se pre godinu dana, kada je pri kraju doktorskih studija odlučila da traži posao i krenula uporno da šalje prijave na konkurse. Sa 32 adrese, na koje je poslala motivaciona pisma i CV, nije stizao pozitivan, u najvećem broju slučajeva - nikakav odgovor. Na 33. pismo odgovorio joj je gradonačelnik Šapca i simbolično, na Svetski dan osoba sa invaliditetom primljena je u radni odnos u odeljenju društvenih delatnosti gradske uprave.

- Ne mogu da znam da li je bilo predrasuda kod onih koji moje prijave nisu ni razmatrali ili su primili drugog kandidata. Mislim da ipak postoji problem, a naročito kod privatnih poslodavaca, da se prepoznaju zakonske regulative i prednosti zapošljavanja osoba sa invaliditetom. U našem slučaju primarni cilj treba da bude podizanje svesti široke javnosti o inkluziji osoba sa invaliditetom, ali mnogi nisu spremni da nam pomognu da se osnažimo, da ostvarujemo svoje ambicije i gradimo put ka uspehu - smatra Jelena.

Država, a naročito lokalne samouprave bi, po njenom mišljenju, više trebalo da učine na planu socijalne inkluzije tako da na različite načine, kroz obuke i edukaciju senzibilišu deo zajednice na prilagođavanje pristupa i radnih mesta osobama sa invaliditetom.

- Najveći problem je da se prepozna kako i osobe sa invaliditetom imaju kvalitete i sposobnosti, a možda i veću motivaciju od onih koji nisu kao mi. Poslodavci nisu svesni koliko mi možemo da doprinesemo, jer uz znanja i veštine koje posedujemo mi smo veliki borci. Da ne ostanemo na margini društva mi tražimo samo priliku, ali do nje se još uvek najteže dolazi - iz iskustva, na kraju, zaključuje Jelena.

(Telegraf.rs)