Vrtelo mi se u glavi, a onda sam doživela šok od saznanja: Dana o tome kako je "zaratila" i pobedila leukemiju

Kada je Nišlijka Dana Mitrovska (24) bila tinejdžerka, imala tek "slatkih" 16, dijagnostikovana joj je akutna limfoblastna leukemija. Pre dijagnoze, bila je, kaže, poprilično zdrava. Otišla je na redovnu kontrolu kod lekara, jer je osećala čest umor i imala povremene vrtoglavice. A onda su stigli rezultati. Odmah su je poslali u bolnicu. U bolnici su uradili dodatne analize i nakon nekoliko dana dobila je i strašnu dijagnozu.

- U prvom momentu kada su mi saopštili dijagnozu osećala sam čudnu pomešanost straha, tuge, besa i bespomoćnosti, bila sam u stanju šoka i nisam znala šta me čeka sledeće, ali znala sam da će biti teško. Sećam se da nisam mogla da prestanem da plačem, ali kada me je majka zagrlila, skupila i obgrlila svom svojom ljubavlju, slušajući njene ubrzane otkucaje srca znala sam da već od sledećeg dana kreće naša borba, ali i da će sve biti u redu - kaže Dana za Telegraf.rs.

Preporučujemo

Dana se lečila na Klinci za dečje interne bolesti u Nišu. Proces lečenja je trajao dve godine. Prvi deo lečenja bio je u bolnici, dok je u drugom delu pila prepisane lekove i dolazila na redovne kontrole.

Kako kaže, ima potrebu da uvek kada to može istakne koliko je medicinsko osoblje na klinici bilo divno.

Sa većinom i dalje u kontaktu

- Podrška i razumevanje koje oni posvećuju pacijentima, ali i porodicama dece koja se leče je zaista za svaku pohvalu. Koliko su srdačni i koliko mi je njihova pažnja značila pokazuje činjenica da sam sa većinom i dalje u kontaktu i zaista ih smatram prijateljima - kaže Dana. - Ne mogu da izdvojim jednu osobu, jer na Odeljenju za dečiju hematologiju i onkologiju svi funcionišu kao jedan tim. Medicinske sestre i doktori zaista daju sve od sebe da, osim medicinske pomoći, period u bolnici učine što bezbolnijim.

Prema njenim rečima, porodica joj je bila najveća podrška, kroz sve su prolazili zajedno, oni su je održali da ne odustane i u najtežim momentima.

Mnogi me nikad više nisu pozvali

- Bolest nije uticala samo na mene, uticala je na svakog od nas, kada smo saznali moju dijagnozu život nam se svima promenio. Mnogi su se povukli i nikada me više nisu pozvali, ali najuži krug prijatelja je ostao uz mene, redovno su zvali, slali poruke i dolazili u posete kad je moje stanje to dozvoljavalo. Podrška pravih prijatelja, davala mi je snagu i ulepšavala dane kada je bilo najteže - kaže Dana i napominje da joj je velika podrška bila i razredna, profesorka Milica Stanković, kojoj je neizmerno zahvalna. - Ona se trudila da mi dostavi sve potrebne materijale neophodne da ne zapostavim obrazovanje i uvek je bila na raspolaganju za konsultacije i pomoć.

Dani vam se svedu na zidove bolničke sobe, priča Dana, put od bolnice do kuće i od kuće do bolnice, konstantne analize i lekove. Tokom lečenja je bila izolovana od prijatelja, od sveta i od svega, zbog slabog imuniteta.

Zaboravite da izvan zidova bolničke sobe život i dalje teče

- Zaista je bilo teško jer izgubite osećaj za vreme i prostor, zaboravite da izvan zidova bolničke sobe i dalje teče normalan život. Tada mi je mnogo značilo što je sa mnom u sobi bila devojka mojih godina koja je prolazila kroz isto što i ja, tako da smo mogle da podelimo iskustva, međusobno se bodrimo i budemo jedna drugoj podrška. Naše prijateljstvo pomoglo mi je da lakše prebrodim deo lečenja, i veoma sam zahvalna što smo i sada uvek tu jedna za drugu. Nekako koliko god da je teško naučite da uživate u sitnim stvarima, da se radujete malim pobedama, da vrednujete svaki momenat, naučite koliko je malo potrebno za sreću - priča ona.

Sada kada se seti tog perioda, ima utisak da je sve što se dešavalo prihvatala prilično dobro i trudila se da što racionalnije sagledava situaciju.

Opadanje kose mi nije teško palo, znala sam da me čekaju teže stvari

- Zaista je bilo puno teških momenata, ali nekako pronađete snagu u sebi jer je volja za životom jača od svega. Recimo, opadanje kose mi nije teško palo, jer sam bila svesna da me teže stvari tek čekaju. Naravno, bilo je trenutaka kada bih klonula, kada je bilo teško pogledati se u ogledalo i prihvatiti telesne promene izazvane lekovima, prihvatiti da je to deo samog lečenja, održati samopouzdanje i samopoštovanje.

- Koliko god se trudila da osluškujem i razumem svoje biće, neke traume su ostavile svoj trag, to prepoznajem i sada, na primer uvek kada treba da odem kod lekara osećam neku uznemirenost i strepnju, pojavi se doza bojazni da će se bolest ponovo vratiti, da će se javiti neke posledice terapije, naravno posle shvatim da za tim nema potrebe, ali to je tada nekako jače od mene - priznaje Dana.

Prema njenim rečima, važno je da roditelji budu iskreni i otvoreni kada razgovaraju sa detetom o bolesti, bez obzira na to koliko godina ono imalo. Naravno, pristup zavisi od uzrasta, ali i kada su deca mala ona osećaju da nešto nije u redu i traže odgovore, zato je važno da im se na prilagođen način objasni svaka promena.

- Zahvalna sam mojim roditeljima što su od samog početka bili razumni i što nikada ništa nisu krili od mene, u svakom trenutku sam znala šta se sa mnom dešava, koji su rizici, koje su mogućnosti. Smatram da je njihov odnos prema mojoj bolesti, doprineo tome da ja lakše prihvatim sve što mi se dešava i pronađem način da se sa tim izborim - kaže ona.

Dana je, nakon završenog lečenja, odlučila da se uključi u rad Nurdor-a (Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka). U njoj se javila želja da da makar mali doprinos i da učini nešto dobro, prepoznala je, kaže, da to može da ostvari kroz volontiranje.

Pomogli su nam da postanemo bolji ljudi

- Nurdor je mnogo pomogao meni i mojim drugarima koji su se takođe kao deca lečili od raka. Kroz brojne kampove i aktivnosti Nurdor je razvio zajednicu podrške za sve nas, pružili su nam potrebnu psiho-socijalnu podršku i osnažili nas da nastavimo dalje, da postanemo bolji ljudi. Kampovi na kojima smo učestvovali ojačali su vezu među nama, pomogli su nam da mnogo toga naučimo o sebi i jedini o drugima, kod nas su razvili toleranciju, tako smo zajedno kroz druženje prevazišli mnoge strahove i naučili da vrednujemo jedni druge i vrednujemo život - navodi Dana.

Danino volontiranje u Nurdor-u dosta je uticalo i na njeno dalje usavršavanje i karijerni put.

- Nakon prvih volonterskih aktivnosti uvidela sam da kada iskreno verujemo u ono što radimo i zaista želimo da učinimo nešto dobro možemo da motivišemo i pokrenemo i druge ljude. Tako sam u želji da na što bolji način predstavim važnost Nurdor-ove misije, da unapredi kvalitet života i lečenja dece obolele od raka, počela da istražujem oblast javnog nastupa i radim na svojim prezentacionim veštinama, upisala studije Komuniciranja i odnosa s javnošću, a kasnije završila i master studije Komunikologije.

Trenutno radi u Media i reform centru Niš kao koordinatorka projekata i javnih događaja, gde ima mogućnost da prati društveno angažovane i filantropske aktivnosti.

Kako kaže, ponosna je što je deo Nurdor-a, mnogo toga je naučila volontirajući, stekla divna poznanstva i prijateljstva, i pronašla nešto što joj daje smisao.

(Telegraf.rs)