Nikola je poslednje dete u selu i jedini đak u školi, Novu godinu slavi sam sa mamom: Mašta o čokoladi

Bajke uglavnom počinju tužno, što ne znači da neće imati srećan kraj. Zato i počinjemo ovu priču o Nikoli Jovanoviću (8), poslednjem detetu u selu Nesvrta, na padinama Besne kobile, tridesetak kilometara od Vranja.

Njegov život počeo je poput bajke. Ali Nikola ne stanuje u zamku. Sam sa mamom, odsečen od civilizacije, živi u skromnoj kućici u mahali Ristinci, na 1.200 metara nadmorske visine, gde ima još svega 10 stanovnika.

On je i jedini đak isturenog odeljenja OŠ "Kralj Petar I Oslobodilac". U učionici su sve klupe prazne, osim one u kojoj sedi mali Nikola i sluša svoju učiteljicu Jasminu Stojković. Učiteljicu i jedinu drugaricu.

Svoj prvi novogodišnji paketić dobio je upravo od Jasmine, poslednjeg dana škole. I silno se obradovao.

- Moja najveća želja za Novu godinu je da dobijem punooo slatkiša - dečje iskreno priznaje nam ovaj dečak.

Spušta glavu pa stidljivo priznaje:

- Voleo bih i da imam lepu kuću. I nekog druga.

U malenom zaseoku nema dece s kojima bi se Nikola igrao. Umesto toga, pomaže odraslima. U surovim planinskim uslovima života, to malo meštana što je ostalo okrenuti su jedni drugima i Nikola je njihovo mezimče. Ali džaba, kad dečak nema svoje vršnjake i često je usamljen.

Učiteljici Jasmini u početku je bilo teško da prihvati tu činjenicu, ali sada se, kaže, navikla, i trudi se da u uslovima kakvi jesu pruži Nikoli što bolje obrazovanje.

- Ulepšavamo koliko možemo celu situaciju. Zato sam mu pažljivo pripremala novogodišnji paketić. Navikla sam da je to tako, da Nikola nema društvo i da sam mu nekad i drugarica i učiteljica - priča Jasmina za Telegraf.

Ova divna žena koja se odrekla gradskih škola i posvetila malom Nikoli, još čeka zaposlenje za stalno.

A Nikola, kaže, lepo napreduje. Učenje mu ne pada teško, poslušan je i dobar dečak.

Tu je i Nikolina majka Nataša. Ona je domaćica i sama brine o dečaku. Pre nekoliko godina Nikolin otac Siniša umro je od srčanog udara. Radio je u obližnjem rudniku u Krivoj Feji. Siniša je bio i učesnik rata na Kosovu i Metohiji.

- Siniša je radio u rudniku, pa primamo porodičnu penziju od 12.000 i dečiji dodatak o 4.000 dinara. To su nam svi prihodi. Ovde je zimi najteže, kad padne sneg nema mrdanja, nema ljudi. Nikola i ja sami dočekujemo praznike. Njegova najveća želja je da ima svoju kuću i kupatilo. A moja da mu obezbedim krov nad glavom i drugare - priča hrabra mama Nataša.

U bajci koja počinje tužno, Nikola sa mamom Natašom, čini se, živi zaboravljen od svih. Dok većina nas uživa u toplim domovima, u izobilju hrane i poklona, Nikola mašta o čokoladi, a Nataša krišom briše suze zbog onoga što detetu ne može da pruži.

Bajke obično imaju srećan kraj nakon što se pojavi dobra vila. Bilo bi lepo da u Nikolinom slučaju to budemo mi. Pa da od trošne kuće stvorimo topli dom, a ispod male skromne jelke ostavimo brdo čokolada. Jer dok gradska deca maštaju o skupim poklonima, Nikola želi samo slatkiše i malo pažnje, tek toliko da vidi da mama i on ipak nisu zaboravljeni.

(Telegraf.rs)