Porodica Đošić u kojoj su oba roditelja slepa živi teško: Ljubav prema sinovima im daje snagu da se bore

Karolina i Slavoljub Đošić, bračni par koji je invaliditet spojio, priznaju da im nije lako, da se svakodnevno susreću sa predrasudama okoline i brojnim problemima pri obavljanju dnevnih aktivnosti, ali im ljubav prema sinovima daje snagu da se bore kako bi im pružili sve što imaju druga deca.

Karolina je rodom iz Starčeva, sela u opštini Petrovac na Mlavi. Rođena je kao najstarije dete u porodici, potpuno zdrava, međutim, odmah po rođenju je izgubila vid u inkubatoru.

Preporučujemo

- Kad sam bila mala nisam ni bila svesna da ne vidim, jer sam tako živela od rođenja i za mene je to bilo normalno. Navikla sam na moj svet zvukova, mirisa i dodira - opisuje svoj svet Karolina.

Što je bila starija sve više je postajala svesna svog invaliditeta. To je doprinelo da se veoma rano odvoji od svoje porodice, brže sazri i osamostali se. Od šeste godine krenula je najpre da pohađa preškolsko, a potom osmogodišnju i srednju Školu za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović” u Zemunu, priznatu državnu instituciju koja slepoj i slabovidoj deci iz cele Srbije pruža mogućnost da se razviju u radno sposobne i samostalne osobe.

Smeštena je bila u školskom domu učenika i dok je bila mlađa, svakog vikenda dolazila je kući, a kasnije svakog drugog ili trećeg. Tu se osećala, kaže, veoma prijatno, kao među svojima, jer su svi imali iste probleme.

Slavoljub je njen drug iz škole. Rođen je sa dobrim vidom, međutim, kada je imao tri godine dobio je jaku upalu pluća. Kako ga roditelji nisu na vreme odveli kod lekara, od visoke temperature su izgoreli očni živci, priča svoju tužnu priču Slavoljub. On danas vidi svega pet odsto.

Ljubav se nije odmah rodila između njih, naprotiv. Završili su školu i svako je otišao na svoju stranu.

- Meni su predlagali njega, njemu su predlagali mene, međutim ja do 2000. godine to nisam htela ni da čujem. Pet godina kasnije pozvao me drug iz Kuršumlije i na telefon se javio Slavoljub. Tako je sve počelo - priseća se ona.

Sudbina ih je ponovo spojila i rodila se ljubav, a iz nje i dva sina – Lazar i Luka. Pošto njihovo oštećenje vida nije genetski, a samim tim ni nasledno, nisu strahovali da će njihova deca imati takvih problema. Stariji sin Lazar pohađa prvu godinu srednje Ekonomske škole, a mlađi Luka šesti razred osnovne škole.

Iako Karolina i Slavoljub nisu imali podršku roditelja, uspeli su da se snađu u životu bolje nego mnogi ljudi koji nemaju nikakav invaliditet. Veći teret oko dece podneo je otac.

- Mi smo dvoje dece bez ičije pomoći odnegovali. Ja sam decu kupao, povijao i hranio, a supruga mi je pomagala koliko je mogla. Na primer, napravim mleko ujutru u flašici i dok vodim starije dete u vrtić ona mlađem da mleko - objašnjava Slavoljub.

Karolina kaže da je njen suprug dobar kuvar iako ne vidi, bolji od mnogih domaćica. Sve je naučio zbog dece.

- Nisu se razlikovala naša deca ni po čemu od njihovih vršnjaka, uvek su bila lepo obučena i čista. Išli su na svaki rođendan i dolazili su kod njih drugari. Jedino što su, za razliku od druge dece, zreliji za svoje godine - kaže majka.

Kako se živi od male plate i tuđe nege

Slavoljub radi u jednoj beogradskoj firmi koja je trenutno u stečaju i od države dobija naknadu od 25.000 dinara mesečno. Karolina je 19 godina radila u Opštoj bolnici u Petrovcu na Mlavi kao telefonista na centrali, sve do 2016. godine. A onda je dobila novu dijagnozu – tumor dojke. Zbog dugotrajnog procesa lečenja dobila je penziju. To je bio, kaže, njen prvi i poslednji posao.

Pošto su oboje ocenjeni kao stoprocentni invalidi primaju tuđu negu i pomoć.

- Često nas pitaju zašto se bunimo kada imamo tuđu negu i pomoć. Ne može meni nikakav novac od tuđe nege da nadoknadi to što ja nikad nisam videla svoju decu. To je kompenzacija za vid. Ja garantujem da bih više stekla i zaradila da nisam oslepela - povređena je Karolina.

Njoj smeta i to što ne može sama da potpisuje dokumentaciju. Na primer, ako suprug nije sa njom kao svedok, ona ne može da podigne novac sa svog računa. Problem je što se faksimil ne priznaje, a nema mogućnosti potpisivanja dokumenata Brajevom azbukom.

- Ako hoću da podignem kredit u banci moram da odem kod notara sa tri svedoka i to moraju biti osobe koje nisu u srodstvu sa mnom. Mislim da je to diskriminacija- naglašava ona.

Nastavak priče možete da pročitate na portalu E Braničevo.

(Telegraf.rs)