Živeli su 10 godina pod svećom, bez vode, a sad im društvo dolazi i jelka sija: Ovo je novi život Panića

Kad se spoje sreća i tuga, nekako je najteže napisati tekst. Verovatno zato ovaj početak, iliti novinarski lid, napisah i obrisah šest puta. Da jednostavno kažem, bili smo kod Panića. U selu Milićevci, kod Čačka, konačno smo posle dve godine i lično upoznali porodicu, koja danas živi normalan život.

Miroslav (14) i njegov stariji brat Bratislav (18) do pre dve godine su domaće zadatke radili pod svećom. Kad mrak padne, a pogotovo ovako zimi, rano, ne bi gledali televizor, nego bi se šalili i razgovarali. Opet pod svećom. Novogodišnju jelku nisu imali jer, kako da im svetle lampioni kad struje u kući nema.

Svi vi znate koliko je teško kada voda nestane na dan. Miki i Braco, i njihova majka Dragica, nisu znali šta znači imati vodu na dan u kući. Nikad im nije uvedena.

Danas je sve drugačije...

Zato smo otišli kod Panića.

Umesto samo ozidane kuće, zatekli smo izmalterisanu. Sa urađenom fasadom. Rekonstruisanu iz temelja. U njoj Miki i Braco imaju svoju sobu, kupatilo, dnevni boravak, kuhinju. I sve elemente u svakoj od odaja.

Više ne spavaju svi u jednoj sobi, kako bi im bilo toplo od šporeta na drva. I više ne uče pod svećom. Uvedena im je struja. I više ne moraju da se kupaju kišnicom ili otopljenim snegom, osim u slučaju nestanka vode.

Osmeh im ni tad nije manjkao, a pogotovo ne sad. Oči su im ostale iskrene, i nisu uobrazili. Miki pored škole pomaže majci u poslovima u kući i van nje. Braca se zaposlio, a majka je nastavila da se bori za njih kao i ranije. I dalje radi u domu za stare.

- Svuda su bili pozivani da idu, kod drugara na rođendane, a oni nisu mogli jer mi nismo imali struje, da i njima oni dođu. Eto, sad imaju, pa im društvo dolazi i druže se - kaže nam majka Dragica dok u rukama drži sliku najstarijeg sina koji je te 2019. godine uoči Nikoljdana digao ruku na sebe.

Ne postoji reč kojom bi mogla da se zahvali svim ljudima na pomoći. Srećni bi bili samo dug za struju da im se rešio, da je sijalica počela da gori.

- Da Vlada nije bilo i Jelene, od toga ne bi bilo ništa. Kada me je Vlade pitao da pokrenemo akciju, rekla sam mu: "Samo da nam struju uvedu". Mi smo 10 godina živeli bez struje i vode. Muž nije radio nigde, nadničili smo a četvoro dece imamo. Nažalost, prvo mi se muž Slavko razboleo, pa umro, a posle šest meseci i najstariji sin mi je nastradao. Ja sam se uvek borila za njih. I muž dok je bio živ. Samo da oni imaju sve, da ne oskudevaju, da ne budu gladni, žedni - priča Dragica.

Još kad smo kroz kapiju kročili u dvorište, videli smo obrise ranijeg života. Jedna stolica nasred imanja. Vanjski toalet. Desilo se da smo u Milićevce otišli nakon što je pao prvi veći sneg ove zime u decembru. Desilo se i to da smo kod sadašnjih generacija videli kako je to snabdevati se vodom topljenjem snega. Burad na stepeništu, dok se sa strehe topi sneg.

I stare pomoćne odaje, rekla bih šupe, sušare, štale, sve u jedom, cvile cepanke. Dopire zvuk cepanja drva.

Miroslav.

Dok kao kakav starina preko panja pokušava sekirom da savlada podebelu cepanku, oseti i naše korake, podiže glavu, pogleda nas, nasmeja se, ne reče ništa, već nastavi poslom.

Možeš li da izađeš da te nešto pitam, rekoh mu.

Ne reče ništa samo izađe.

Da li je umoran? Nije.

Napolju je oko nule. Da li mu je hladno? Nije.

- Ja ovo radim svaki dan kada dođem iz škole. Tako pomažem mami. Brat ne stiže zato što radi, ide na posao, pa uglavnom ja pomažem majci. Donosim vodu, cepam drva, usisavam sobu, idem u prodanicu po hranu... Pet, šest puta dođem ovde da cepam drva da bismo imali za ceo dan - priča nam Miroslav dok u naručje ređa nacepana drva.

Tinejdžer a čovek. Gledam ga kako ide ka novoj kući. To rano odraslo biće zna šta mu je činiti. Patike ispod kojih su vunene čarape nemaju vremena za fudbal, iako jedna lopta ispred kuće vapi za igrom.

Samo što je drva ostavio u kuću, izašao je da iz jednog manjeg bureta vodu koja se nakupila sa strehe prebaci u veće.

- Skupljamo vodu. Neki je tehnički kvar, i ovo se često dešava i leti i zimi. Treba oko pola dana da se ovo belo bure napuni - priča i belo bure od nekih 15 litara pretače u plavo, duplo veće:

- Leti kad nam nestane, pozajmljujemo vodu od komšije. Zimi nam je lakše. Kad ovako nakupimo imamo i za sudove, i da se okupamo.

Miroslavu je 14 godina. Šta znači imati struju i vodu u sopstvenoj kući saznao je sa 12. Ako je 10 godina nisu imali, do januara 2020. godine, računica kaže da nije mogao ni da upamti vreme kada su je imali.      

- Bilo nam je nestvarno kad smo ih dobili. Brat Vlade nam je rekao da verujemo u njega i da će nam pomoći dosta. Jako smo se obradovali kada nam je došla struja i kada nam je majstor uradio vodu, a tek kada nam je cela kuća urađena. Ranije je bilo jako teško. Išli smo do ujaka da gledamo televizor. Majka je ložila vatru da se ne bismo smrzli. Sve troje i otac dok je bio živ spavali smo u toj sobi gde je bio šporet. Živeli smo pod svećom, pričali smo, šalili se. Učio sam pod svećom, tako su nam prolazili dani. Sada živimo jedan normalan život - kaže Miroslav koji nema vremena za odmor:

- Kad je tata umro, najstariji brat koji se posle ubio se snalazio za nas. Sada se snalazimo sami.

Miki će na leto biti mali maturant. Želi da upiše automehaniku, i da jednog dana ima svoju radionicu. Kada bi nju otvorio, uveren je da bi mušterije samo krenule da se nižu, i da bi lepo zarađivao.

Dok on sve ove poslove obavlja oko kuće, stariji brat Bratislav je na poslu, a majka radi svoje u kući.

- Kada je meni Vlade došao na taj dan kad mi je sin nastradao pred Nikoljdan i pitao me da napravimo priču, rekla sam mu: "Ma Vlade, ja sam zadovoljna samo struju da dobijemo. Međutim, eto, toliko je bilo poziva i toliko je naroda prošlo kroz ovu kuću. Drago mi je zbog njih dvojice. Da ima gde drug da im dođe. Svuda su bili pozivani, na rođendane, a oni nisu mogli jer mi nismo imali struje da i oni dođu kod njih. Eto, sad imaju, i društvo im dolazi, druže se... Kupili smo im i kompjuter. Bar na neki način da im omogućimo ono što nisu mogli ranije da imaju - priča Dragica, ponosna na svoje sinove.

Kaže, imaju osećaj za nju. Čuvaju je, pomažu joj. Znaju i da treba da se naspava i odmori kada radi treću smenu. Nije ako pešačiti, pogotovo noću 15, 20 minuta namučenoj duši, a pride i raditi 8 sati. Pored svih ostalih obaveza kod kuće.

- Oni su veoma dobra deca. Ne možete da zamislite njihovu sreću onog dana kada nam je došla struja, a zatim i voda. 

"Krivac" za to što Panići danas žive život dostojan svakog, je Vlade Dragić, sada već veliki humanitarac iz Čačka. Tu novu titulu dobio je akcijom za pomoć njima, a onda je počeo drugu, pa treću, četvrtu, petu... Kraj ne vidi.

A počelo je tako što je saznao za smrt rođaka, koji je otišao samo nekoliko meseci nakon oca. Tad Vlade prvi put viđa Miroslava i Bratislava. Tad ih prvi put upoznaje.

- Počelo je tako što sam uveče dobio poziv da u mojoj daljoj familiji, ovde kod Panića imam jedan smrtni slučaj.  Ponovo. U leto sam ih ostavio u ovoj kući koja je bila šuplja, nisam znao način kako da im pomognem. Onda je lakše pobeći a to je bilo, u stvari, najteže što sam mogao da uradim - okrenuti leđa i otići, jer ne znaš kako.

- Desila se ponovo tragedija. Brat je digao ruku na sebe. Nećemo ulaziti  u to da li je zbog devojčice ili teških uslova. Došao sam ovde da izjavim saučešće. I prvi put kad sam dolazio u leto, video sam kabal od komšije, kada smo ujaka sahranili. Kada sam došao opet, pitao sam: "Šta je, deco, ovaj kabl?" Nemamo struju, bato. Otkad, pitao sam. Kažu, deset godina nemamo struju, a nemamo ni vodu. Onda mrak na oči - priseća se Vlade za Telegraf.rs, koji nas je i doveo do kuće Panića:

Ujna je, kaže, rekla, sutra sahranjujemo Slobu. Pozajmiću novac za piće. Svi su spustili glave.

- Došao sam kući i zvao teška srca jednu drugaricu koja se bavi humanitarnim radom. Naučila me je puno, pomagala je mnoge, sve bez eksponiranja. Ja nisam mogao bez eksponiranja da uradim ono što sam zamislio i pozvao sam je u pomoć. Da, to je Jelena Babić Načić. Prihvatila je odmah jer, ona može u noć da plače a ovamo je hrabra. Sutradan nakon sahrane rekao sam ujni da hoću da pokrenem akciju, da sakupimo bar za struju i vodu. Dug za struju je bio 600.000 dinara. Nismo hteli da dignemo Srbiju i svet na noge, a digli smo ih snimkom od 2 minuta na kojem se vidi kako jedu u mraku, pod svećom.

- Žene su me zvale, kidale kosu i plakale. Pitale su da li to postoji u našoj zemlji. Rekoh postoji. Ovde sam bio 38 dana svaki dan, toliko je trajala akcija. 13. dana su dobili struju, 30. vodu sa 400 metara daljine. Onda smo objavili kraj akcije - priča Dragić.

Majka Dragica dodaje da se nije nadala da će se toliko ljudi uključiti u akciju.

- Nisam verovala. Kažem vam, hteli smo samo struju. Kroz žvot smo se sami borili, nikada ništa ni od koga nismo tražili.

(Telegraf.rs)