Mile se "odmetnuo" od Beograda i spas potražio u prirodi. Živi na Rudniku, hranu ne kupuje

Jedan od retkih hrabrih ljudi koji je život pod svetlima velegrada zamenio životom u prirodi, i koji je konačno počeo da živi "svoj san", jeste Miodrag Mile Nedić, rođeni Beograđanin koga je, kako sam kaže, opio rudnički vazduh i "rudnički šmek".

Danas 57-godišnjak, teži da objedini svoje namere sa uslovima života u prirodi i stopi se sa svim njenim aspektima, uključujući i ubiranje šumskih plodova - razne vrste pečuraka, biljaka, voća i povrća.

- Izbegavam da kupujem hranu. Tek ponekad. A i zašto bih, kad nam ove božje zemlja i šuma daju sve što nam treba - kaže Nedić za RINU i dodaje da ga najviše privlači nadaleko poznati "rudnički sremuš":

- A, to je nešto posebno. Ima ga u ogromnim količinama i toliko je ukusan. O zdravlju da ne trošim reči.

Kako vreme prolazi i on je, kaže, uznapredovao u gajenju hrane, ubiranju pečuraka i svega drugog što se dobija iz šume, a što je karakteristično za predeo u kojem živi.

Upitan kada je pošao "put Rudnika", odgovara pre sedam godina, "kada je došao trenutak da 'presečem' i krenem u život sa prirodom".

- Netaknuta rudnička priroda bila mi je najprimamljivija i ovde sam pronašao mir. Ne postoji vazduh u Srbiji kao što je ovaj i samo ovde ljudi imaju tako izražen šarm. Obišao sam ja dosta drugih planina i predela po Srbiji. Verujte, Rudnik je stvarno poseban - kaže Nedić.

Dodaje da čovek treba da prepozna u nekom momentu šta želi od svog života i da onda te ciljeve i sledi, a njegov je, navodi, bio život "odmednut od Beograda i gradske gužve".

On kaže da je ipak trebalo puno vremena dok se kockice nisu složile, ali da je doneo ispravnu odluku.

- Morao sam najpre da ignorišem stres nepoznavanja novog života, ući u periode potpune tišine, učenja i snalaženja u mnogim nepoznatim situacijama kojima te priroda obučava, uz pomoć ljudi koji su odavde... a onda, ujediniti sve to sa potrebom komunikacije koja je stečena dugim nizom godina u gradu - ističe Nedić, iz porodice imućnijih beogradskih intelektualaca.

Odrastao na Novom Beogradu, prošao tu detinjstvo i studentske dane, putovao po svetu, stekao prijateljstva, družio se i radio šta mu prija, da bi se danas skrasio na Rudniku, u kući nedaleko od Šumske kuće u istoimenom naselju.

- U želji da što više boravim u prirodi, spajam lepo i korisno i u jednom trenutku počinjem da se bavim planinskim turizmom, reklamiranjem kuća i vikendica, ali i privatno vodim taj posao, u okviru svoje kuće na Rudniku - kaže on.

Na pitanje da li život u prirodi daje drugačiju percepciju vremena i mogućnost da bolje upozna sebe, kaže da je dobio "sve vreme sveta" na poklon.

- Naučio sam šta znači drvo, kristal i koliko jedno drvo ili kristali pronađeni u šumi nose energiju. Ja ih tretiram kao da su živa bića i to su me naučili oni koji znaju više o tome. Nikada se ne bih vratio u grad - jasan je Nedić, koji je istakao da što više vreme prolazi oseća da je potrebniji i prirodi i ljudima kojima je trenutno okružen.

Upitan za održanje prijateljstava koja je stekao u Beogradu, odgovara da su se neka ugasila, ali da bi se, ako je već tako, ugasila i da je ostao da živi u gradu.

- Nemam problem sa tim. Ako je nešto pravo trajaće, bez obzira na okolnosti. Ja sam uvek tu za one kojima sam potreban i u svako doba ih mogu pozvati kao i oni mene. Daljina nije problem. Postoje samo potreba i volja, a one su, za mene, obično, jedno - zaključio je Nedić.

(Telegraf.rs)