Nauka potvrdila: Sveti Nikola izgledao je isto kao na srpskim ikonama i bio je vegetarijanac

Srpski narod je kao najrođenijeg prihvatio Svetog Nikolu iz Male Azije, skromnog i dobroćudnog čudotvorca, pokrovitelja sirotih, putnika, brodara i ribara.

On je proveo život u 4. veku na oko 2.000 kilometara od Srbije, koja je krštena tek nekoliko stoleća kasnije, ali u našem narodnom predanju i legendama usvojen kao "domaći" svetac. Naši naučnici pokušavaju da otkriju zašto najviše srpskih porodica Svetog Nikolu smatra svojim nebeskim pokroviteljem i obeležava današnji Nikoljdan kao krsnu slavu, pišu Novosti".

Preporučujemo

- Srednjovekovni dokumenti pokazuju da je već tada svetovno ime Nikola među Srbima bilo često, dok je kod Grka bilo rezervisano za crkvene dostojanstvenike - kaže vizantolog dr Predrag Komatina. - Nekoliko mladih istoričara upravo istražuje kako se kult Svetog Nikole proširio i neobično snažno ukorenio među Slovenima, naročito među Srbima.

Nemanjići su bili najveći darodavci katedrale u Bariju gde su 1078. prenesene svetiteljeve mošti iz crkve u Miri, u maloazijskoj oblasti Likiji, gde je bio episkop. U srednjem veku je vladalo uverenje da je Sveti Nikola izgledao baš kao lik na ikoni koju je poklonio Stefan Dečanski.

- Ova je ikona zadivljujuće delo, zbog čega iz mnogih delova sveta u Bari dolaze važne ličnosti da načine kopije, pošto je vladala fama da je nastala prema staroj slici Svetog Nikolasa na koju je nabasao onaj trgovac, a bila je naslikana uživo, prema stvarnom izgledu svetitelja - zabeležio je jezuita Antonio Beatilo, hagiograf Svetog Nikole i hroničar katedrale u Bariju iz 16. veka. -Velika ikona kralja Uroša (Trećeg Dečanskog) čuva se sa velikim obožavanjem u Tajnoj kapeli sa svetim relikvijama i odatle je nikada ne iznose, osim u retkim prilikama kada nastane velika suša, ili se dese prevelike kiše. I pravo je čudo videti da uvek, kada se velika sveta ikona izloži narodu koji plače i kliče, odjednom počnu da padaju ili prestanu kiše, zavisno od potrebe.

Mošti Svetog Nikole su, na prepad, u vreme vizantijsko-arapskih ratova u 11. veku, oteli mornari iz Barija iz pravoslavne vizantijske crkve u Miri. Nešto kasnije, u istu crkvu su banuli i venecijanski pljačkaši, koji su iz nje takođe uzeli delove skeleta.

Vekovima je trajalo sporenje sveštenstva iz Barija i Venecije, ko ima prave svete mošti. Da bi se spor razrešio, u pomoć je 1953. pozvana nauka. Otvoren je sarkofag u Bariju, a profesor dr Luiđi Martino je detaljno anatomski i antropološki proučio kosti.

Utvrdio je da lice prikazano na ikoni koja je bila vlasništvo Stefana Dečanskog u potpunosti odgovara izgledu osobe sahranjene u grobu!

- Po građi lobanje i skeleta, svetac je pripadao beloj kavkaskoj mediteranskoj rasi, koju karakteriše srednje visok rast i tamnija koža. Imao je visoko čelo, povijen nos i kostur prosečne građe - zabeležio je dr Martino.

Antropolog je utvrdio da je Sveti Nikola bio visok 167-168 centimetara, a oštećenja na njegovim zglobovima, kičmi i grudnoj kosti, kao i zadebljanja lobanje protumačio je kao posledice mučenja i dugotrajnog boravka u hladnoj i vlažnoj tamnici, o čemu govori i svetiteljevo žitije. Antropološko proučavanje moštiju ukazalo je da je svetac bio vegetarijanac.

Najstariju čudesnu ikonu sa originalnim portretom Svetog Nikole, po Betilovim rečima, izvesni "trgovac Vandal" pronašao je u Maloj Aziji, odakle ju je doneo u Afriku "da mu čuva dobra", što svedoči da je bio hrišćanin. Odatle je sveta slika nepoznatim putevima stigla do Srbije i Stefana Dečanskog, koji je dao da se napravi njena verna kopija koju je poklonio katedrali u Bariju.

Srpsko narodno predanje smatra Svetog Nikolu za zaštitnika putnika, lađara i ribara. Ovo narodno verovanje počiva na epizodi iz crkvenog žitija kada je Nikola, kao običan hodočasnik, krenuo brodom u Svetu zemlju. U jednom trenutku ugledao je satanu kako seče užad jedara i podiže strašnu oluju. Putnici i brodari su bili očajni, a onda se desilo čudo: molitva smirenog svetitelja je smirila i rasterala oblake.

Zanimljivo je da je Sveti Sava ploveći ka Svetoj zemlji, na isti način kao i Sveti Nikola zaustavio oluju koju je izazvao nečastivi i spasao putnike. Na ikoni koja se pod rednim brojem jedan čuva u Narodnom muzeju u Beogradu predstavljeni su Sveti Nikola i Sveti Sava, pri čemu ga stariji svetitelj delimično zaklanja, kao da hoda ispred njega, da je njegov prethodnik.

Kako je "pretvoren" u Deda Mraza

Narodno verovanje da je Sveti Nikola zaštitnik ubogih potiče iz njegovog žitija koje navodi da je ovaj svetitelj prodao porodično imanje da bi pomagao nevoljnicima.

Najdirljiva je priča o pomoći siromašnom ocu koji je imao tri prelepe mlade kćeri stasale za udaju, ali prosci, po tadašnjim običajima, nisu hteli da ih uzmu bez miraza. U stvari, porodica je bila toliko siromašna da im je pretila smrt od gladi. Očajni otac je odlučio da podvodi kćeri, da bi zaradile za preživljavanje, ali Sveti Nikola je to saznao i prodao imanja, a kese zlata za devojački miraz noću je, krišom, ubacivao u kuću siromaha.

Ako vas ova priča podseća na novogodišnju bajku, u pravu ste. Onaj simpatični Deda Mraz koji deci u novogodišnjoj noći donosi poklone je u stvari Sveti Nikola, čiji je hrišćanski identitet u modernim vremenima izbrisan komercijalizacijom.

(Telegraf.rs)