Da li prijaviti nasilje pod opasnošću da ispaštate ili okrenuti glavu? Stavovi građana su različiti

Autistični dečak (12) iz Beograda u septembru je brutalno pretučen od strane očuha, dok je majka sve mirno posmatrala. Osoba koja je bila očevidac prijavila je slučaj i rečeno joj je da, zbog straha za svoju bezbednost, pred tužiocem može da odbije svedočenje. Ipak, ta informacija ispostavila se kao netačna, s obzirom na to da nam je više advokata objasnilo da su oni koji prijave nasilje dužni da svedoče i da svedočenje ne mogu da odbiju, koliki god bio njihov strah.

Kako su rekli za Telegraf.rs iz Drugog osnovnog javnog tužilaštva, ta ustanova je 1. oktobra primila krivičnu prijavu protiv N. R. zbog krivičnog dela nasilje u porodici. Istog dana je doneta naredba o sprovođenju istrage koja je i dalje u toku. Ono što je poznato je da N. R. nije određen pritvor. Zasad nije poznato da li on ima pristup dečaku, ali, s obzirom na to da je na slobodi, u opasnosti mogu da budu upravo svedoci.

Nakon objavljivanja našeg inicijalnog teksta, drugi su takođe podelili svoja iskustva sa prijavama i svedočenjem. Neki su bili saglasni sa tim da svedočenje treba da bude obavezno, dok su se drugi tome protivili, ističući da nakon prijave nasilja ljudi često i sami mogu da dožive nasilje.

"Kad god sam bilo šta prijavio policiji, bio sam uveravan da 'nema šanse' da to iko sazna. Jednom su me narkodileri pretukli štanglama i niko nije odgovarao. Drugi put su uhapsili dilera koji je organizovao mrežu maloletnika da rastura drogu, opet štangliranje. Bezbrojni su primeri. Neki koji se vode kao nestali, leže na dnu reke", jedan je od komentara.

Neki su doživeli i da njihovo dete napadne očuh.

"Upravo ovakav slučaj imam od sinoć. I šta ja sad kao otac deteta da uradim? S tim što očuh nije narkoman. Ili se bar nadam da nije. Zbog ocene koja je bila opisna jedinica jer je dete prvi razred, on je udari i ostane joj masnica na nosu, a majka ga prikriva i laže? Šta uraditi? Jer ju je već udarao i već sam mu objasnio da to ne radi", zabrinut je jedan otac.

"Lično iskustvo mi je slično. Razveden sam, žena se preudala. Očuh je išamarao dete od četiri godine jer je bacilo hranu na pod iz protesta. Ja ga sačekam i vratim istom merom. Nikakvo pesničenje, samo istom merom, nikakvih povreda nije bilo. Rezultat toga je sudski proces, privremena mera zabrane viđanja deteta tri meseca, nova trajna presuda smanjenog modela viđanja, plus prva tri meseca u kontrolisanim uslovima Centra za socijalni rad. Dete koje sada ima devet godina se ni ne seća tog incidenta. Odnosno, slabo se seća, a ja sam ostao sa trajno narušenim odnosom i 'mrljom' da sam nasilnik. Posle toga se nije desilo ništa slično, ali nije vredelo. Bolje da sam stisnuo zube i prijavljivao svaki put, pa neka traje koliko traje. Ovako, ne znam. Možda sam spasao sina nekih fizičkih trauma, ali rođeno dete vas doživljava kao nekog ujaka, strica, kog vidi povremeno. Mnogo je teško", glasi jedan od odgovora.

Neki od komentara osvrnuli su se na to da nakon prijave osoba može da dobija pretnje ili da i sama proživi nasilje, te da, iako je u policijskoj stanici rečeno da neće biti poziva za svedočenje u cilju zaštite, ipak stiže poziv za suđenje. Ukoliko taj poziv ipak odbijete, ono što sledi jeste privođenje.

"Ko ima debeo želudac nastavlja dalje sa gonjenjem, ko nema i ne prijavljuje. Odustaje i ćuti. To je ono što znam iz svog primera. Naravoučenije je da treba da ćutimo, stavimo čepove u uši, ruke preko očiju i pravimo se da ništa nismo videli ni čuli", jedan je od stavova koji su se našli među komentarima.

Mnogi smatraju da je pametnije i bezbednije po ličnu bezbednost prećutati i okrenuti glavu od tuđe nesreće.

"I posle se neko čudi zašto okrećemo glavu kad vidimo tako neki problem. Svako normalan okrenuće glavu jer neće sebe da uvlači u još veći problem", tvrdi jedan od čitalaca.

Bilo je i onih koji su se umešali da odbrane napadnutu osobu, ali im se to kasnije obilo o glavu.

"Davno, kad sam bio mlad, u stanu iznad mene došlo je do tuče. Nevenčani muž tuče ženu. Digne je i rokne o pod. Žena u krvi. Odbranim je, čak nasilnika i udarim. Prijave me da sam ga udario. Sud. Žena na sudu na mene baca drvlje i kamenje. Zašto sam se ja mešao? To su njihove stvari. Od tada više nikada ne bih zaštitio žrtvu. Ako i vidim, okrenem glavu", objašnjava čovek koji je postupio moralno, pa zbog toga ispaštao.

Ipak, ima i onih čiji se stavovi poklapaju sa zakonom i koji postavljaju pitanje - zbog čega prijavljujete, ako posle ne želite da svedočite?

"Kako mislite da sudija presudi po pravu i pravdi ako nema dovoljno dokaza i svedoka? Ako ste prijavili, onda znači da ste svedok i ja ne vidim ništa sporno u tome što su je zvali da svedoči. Svedok može da da izjavu, njegov identitet može da bude skriven od javnosti i optuženih. Razumem strah i sviđa mi se što ova osoba kaže da bi opet prijavila nasilje. Sistem se ne menja ako ne ćutimo i ne okrećemo glavu, već za slobodu, pravdu i za dobre stvari moramo da se izborimo, da imamo malo više hrabrosti".

"U svim pravnim sistemima je slično i ne znam šta je tu sporno. Dužnost je svakog građanina da prijavi krivično delo za koje sazna, a posebno ako je očevidac izvršenja krivičnog dela. Svaki građanin koji je pozvan da svedoči dužan je da se odazove na poziv nadležnog organa, bez obzira na to da li ima ili nema saznanja o konkretnom delu. U konkretnom slučaju, lice koje je prijavilo delo bilo je i očevidac izvršenja krivičnog dela i logično je da bude pozvano za svedoka jer je njegovo svedočenje nezamenljiv dokaz. O tome ko će biti pozvan za svedoka jedino odlučuje sud, tako da uopšte nije relevantno šta je rekla policija", jedno je od objašnjenja.

"Ne znam šta si ti tu nagrabusila. Daš iskaz u sudu ili tužilaštvu i završiš temu. Što se tiče poziva, dužna si da se odazoveš", napisao je jedan čitalac i odmah dobio odgovor:

"Da, i dobiješ za vrat budalu koja je u stanju da ti svašta uradi iz osvete".

Dakle, stavovi po ovom pitanju prilično su šarenoliki. Dok neki ne vide problem i smatraju da treba da prijavite, a potom i svedočite, drugi su svesni rizika koji prijava i svedočenje nose sa sobom i smatraju da nije vredno ugrožavati svoju bezbednost zbog tuđe. Neki su se zbog svojih postupaka opekli, ali sličan slučaj bi prijavili ponovo, dok drugi ne bi ponovo rizikovali.

(Telegraf.rs)