Najstariji Srbin istrčao Njujorški maraton, trči širom sveta: Amerikanci mu kliču "Bravo, Srbija"

Da li možete da zamislite da ujutru ustajete pre svitanja i krećete da trčite kilometre i kilometre po mraku? Pisac ovih redova ne može, a ima 34 godine.

Zato je priča o Ivanu Živkoviću (71) iz Novog Sada toliko inspirativna. Ivan je sušta suprotnost stereotipnoj slici penzionera koji kuka što mora opet da ode do pijace i moli mlađe da mu ustupe mesto u autobusu.

On je najstariji građanin Srbije koji je ove godine istrčao Njujorški maraton i čovek kome je trčanje nešto poput laganog, svakodnevnog hobija. Čak i kad to trčanje iznosi 42 kilometra i traje satima bez prestanka. Pa kako to, pitam ga, zar Vas ne mrzi barem nekada?

- Ne znam, ja nikada nisam koristio reč mrzeti. Bilo kao da me "mrzi da ustanem" ili da "mrzim nekoga". Taj izraz za mene ne postoji, kao ni odustajanje. Odustati psihički, to nije moj manir - kaže mi Ivan nekim veselim glasom, punim snage i optimizma.

To pokazuje i slučaj sa koronom. Svoj prvi maraton Ivan je istrčao u jeku pandemije i to - u svom dvorištu. Koliko god da su komšije s prozora gledale u čudu i krstile se.

- U aprilu prošle godine je trebalo da se organizuje Fruškogorski maraton, ali je zbog pandemije odložen. Tog dana kada je trebalo da bude održan, negde oko pola 11, setim se da bih u to vreme bio na Fruškoj gori. Uzmem cipele za šetnju, ranac sa slaninom, vinom, stvarima koje inače nosim, i krenem da se vrtim u krug po svom dvorištu koje ima nešto manje od 100 metara. Naravno, vidim, komšije gledaju, misle se "je l ovaj normalan, šta radi to". Posle jedno tri sata šetnje shvatim ja da će to potrajati, izujem se, obujem patike i počnem da trčim taj krug od 100 metara. Telefon mi broji korake, tu mi je porodica koja roštilja, zeza se... Kada sam bio na 42. kilometru, oni su se potrudili, obezbedili mi traku, pa sam i kroz nju prošao - priseća se Ivan.

Objavu o tome podelio je i na Fejsbuku. Kada ju je video Nenad Sudarov, direktor Fruškogorskog maratona, bio je toliko oduševljen da je Ivanu doneo redni broj pod kojim bi inače nastupio, majicu i vino. I Ivanova trkačka karijera je počela.

Trčao je na Staroj planini, Istanbulu, Sarajevu, Splitu, a na kraju i Njujorku (iako je to prvo počelo kao šala). Pun dogodovština i pun duha, Ivan nam priča o maratonima kao najlepšoj stvari na svetu. U Istanbulu je, recimo, trčao ilegalno, jer zbog starosne granice nisu hteli da ga prijave za maraton.

- Ja sam se snašao i sa prijateljima fotokopirao trkački broj. Problem je bio što su "legalni trkači" imali i čip koji bi zapištao čim dođu do određene linije. Kada je protrčiš, onda za tobom zapišti. To ja, naravno, nisam imao. U početku, kada nas je mnogo bilo zbijeno, to i nije bio problem, ali kasnije se trkači razrede, pa trčite sami. Tako da sam na nekom 30. kilometru morao praktično da čekam nekoga kako ne bih sam prošao kroz čekpoint, jer ništa ne bi zapištalo. Jednom se dogodilo da sam sačekao drugog učesnika, prošli smo zajedno, ali ništa se nije čulo. Međutim, niko nije obraćao pažnju i ja sam taj maraton završio - ponosno nam priča Ivan.

A priča o Njujorškom maratonu s razlogom je posebna. Možda i zato što je sve krenulo kao šala, a završilo se kao jedno od Ivanovih najlepših maratonskih iskustava. Naime, njegov zet Minja pohvalio se prijateljima kako mu tast trči maratone, zbog čega su bili ujedno i oduševljeni i zabezeknuti. Pitali su šta je sledeće, a Ivan je, više iz šale, odgovorio - Njujork.

I zaista je tako i bilo. Minja je organizovao proslavu na kojoj su i prijatelji i potpuni stranci donirali novac da Ivan ode na Njujorški maraton.

- To je fantazija, to se ne može opisati. To vam je nešto kao festival druženja i lepog raspoloženja. Vi trčite, a ljudi vam aplaudiraju, bacaju vam čokoladice i sokiće. Kad sam imao krizu, oni su mi vikali "Bravo, Srbija". Bilo je zaista neverovatno - priča nam Ivan.

Preostaje još pet velikih svetskih maratona koje ovaj neverovatni čovek planira da istrči, Boston, Čikago, London, Berlin i Tokio.

- Kad istrčite svih šest, od svetske trkačke organizacije dobijete jednu objedinjenu medalju. A ako se desi da ti je šesta trka u Tokiju, a ja tome težim, onda vas car sledećeg dana dočekuje u carskoj palati i lično vam uručuje objedinjenu medalju. Čujemo se kad se to dogodi - poručuje nam Ivan na kraju, a mi držimo fige da tako i bude.

(Telegraf.rs)