Nikolina je gluva i ne čuje mamu. Bobana je udario auto jer je slep. Željana ne hoda. Veže ih jedno

Slepilo i slabovidost, gluvoća, paraplegija, kvadriplegija, cerebralna paraliza, multiple skleroza, amputacija... I tu listi, nažalost, nije kraj. To je lista određenih invaliditeta koje u našoj zemlji ima oko 700.000 ljudi. Impozantna, i gotovo neverovatna cifra.

Osobe sa invaliditetom i danas se, uprkos svim apelima i pokušaju da se probudi svest društva, osećaju drugačije - njihova je bol veća, a mogućnosti često svedene na minimum. Na prepreke nailaze svuda, bez obzira na to da li je reč o arhitektonskim, administrativnim ili onim najosnovnijim - ljudskim.

Danas je njihov dan, Međunarodni dan osoba sa invaliditetom. O svojim borbama, padovima i usponima, razlozima za osmeh i motivaciji da se nastavi dalje, pričale su upravo one - osobe sa invaliditetom.

Ismevanje od detinjstva

Jelica Kovačević (41) rođena je u Pančevu, kao nedonošče, u 7. mesecu sa teškim moždanim i telesnim oštećenjem - cerebralnom paralizom. Ta dijagnoza joj je ustanovljena na Institutu za majku i dete kada je imala svega 9 meseci. Njena borba traje čitavog života, ali ne samo sa bolešću, već i sa preprekama i okruženjem koje i danas teško prihvata različitosti.

- Ovde je jako teško živeti kao osoba sa hendikepom, nažalost. I dalje u našoj zemlji nije razvijena svest da postoje različiti ljudi, drugačiji od drugih, zdravih.  Kao mala sam to osetila na svojoj koži, bila često podvrgnuta ružnim podsmesima. S obzirom na to da potičem iz male sredine, to je bilo još izraženije. Sada je malo bolji osećaj, mada se i dalje osećam kao da sam građanin drugog reda - priča Jelica za Telegraf.rs.

Najteže joj je, možda, kaže, bilo u pubertetu, kao osobi sa određenim invaliditetom.

- Tada su svi izlazili, a ja nisam mogla. Srećom, i tada sam imala najbolju prijateljicu koju nije bilo sramota da sa mnom izađe i prošeta bilo kuda. Ovo društvo nas ne razume, nikako. Recimo, na moju dijagnozu, nemam prava da dobijem rehabilitaciju u banji. Moja dijagnoza ne postoji u Medicinskoj rehabilitaciji. Primera radi, sada mi opet treba novac za matične ćelije. A ja ga nemam na računu - navodi naša sagovornica.

Jelica se, u svetu netrpeljivosti, diskriminacije i nerazumevanja usudila na potez toliko hrabar, da bi ga mnogi definisali kao ludost. Ali za nju, to je bio najlepši i najdivniji potez u životu. Rodila je preslatkog dečaka Nikolu.

- Mnogi se ne bi usudili na mom mestu da imaju dete. Već sada se plašim kada mi sin krene u školu da li će ga deca ismevati jer mu je majka osoba sa invaliditetom. Naravno da ću njega vaspitavati da postoje različiti ljudi, ali da su oni možda sa većim vrednostima od zdravog, običnog čoveka - ističe ona.

Dodaje da, ipak, nije mnogo tužna jer je  osoba sa invaliditetom.

- Možda da nema te vrste hendikepa, ni ja ne bih bila ovakva kakva sam danas - borbena i snažna sa verom u Boga i dobre ljude - poručuje ova hrabra žena.

Jelici je potrebna pomoć za još jednu transplantaciju matičnim ćelijama i rehabilitaciju. Njoj možete pomoći slanjem SMS poruke, 41 na 3030, ali i uplatom na dinarski račun: 160-404979-64 ili uplatom na devizni: 00-540-0000818.7.

U kolicima od 3. godine

Mlada Željana Ristić (20) imala je samo 3 godine kada je doživela saobraćajnu nesreću u kojoj je zadobila teške telesne povrede, posle kojih je završila u kolicima. 

Sve ove godine, od 2004., Željana se lavovski bori sa kvadriplegijom i ne odustaje u nameri da svoja stopala konačno spusti na tlo i prohoda. Ona je ujedno i primer svima koji zbog svog invaliditeta potonu, a njena priča motivacija da se nikada, bez obzira na zdravstveno stanje ili određeni hendikep, ne odustaje.

Željana je uspešno završila osnovnu i srednju školu, a upisala je i fakultet u Novom Sadu, trenira stoni tenis, pevala je u crkvenom horu. Sa osmehom savladava sve prepreke, osim onih, kako kaže, arhitektonskih.

- Više su u pitanju te arhitektonske barijere, u smislu da ne mogu da odem na određena mesta bez nečije pomoći i to je, bar u mom slučaju, najveći problem - kaže Željana.

Jednu od najvećih neprijatnosti doživela je kada ju je nedavno zaustavila žena koja joj je tražila da pozajmi njena kolica.

- Tražila je moja jedna jedina kolica, a razlog je, prema mom mišljenju, bio potpuno bezvezan. To je, inače, zdrava žena. Ima neki manji zdravstveni problem - priča naša sagovornica.

Na pitanje kako je biti osoba sa određenim invaliditetom, Željana odgovara:

- Iskreno, nije lako živeti sa tim, ali iz svega toga treba da izvučemo ono najbolje, da se prilagodimo situaciji i da mi živimo život, a ne život nas - poručuje naša sagovornica.

Pogledi koji "nisu baš prijatni"

Bojana Ćorilić (26) primila je 6 metaka u masakru u Žitištu, 2. jula 2016. godine, bila je u komi i izgubila nogu. U prethodnih nekoliko godina, otkad joj je noga amputirana, Bojana se suočavala sa brojnim barijerama, takođe - arhitektonskim.

- U velikoj većini, državne institucije nisu prilagođene za osobe sa invaliditetom. Imala sam tu sreću da su mi dobri ljudi velikog srca pomogli da nabavim savremenu protezu sa kojom ću moći da savladam te barijere, ali šta da rade oni koji nisu te sreće? Sad je ponovo pitanje: Zašto sam ja morala da tražim pomoć od drugih ljudi? Trenutno osobe sa invaliditetom dobijaju ortopedska pomagala koja su vrlo loša i koja su se koristila pre 30 godina. Živimo u savremenom svetu, treba da koristimo savremene proteze. Smatram da su osobe sa invaliditetom diskriminisane po tom pitanju i da bi trebalo na tome da se radi. Ako mogu u Evropi da nabavljaju savremene proteze za njihove stanovnike, ako su krenuli i naši susedi da rade na tome, zašto ne bismo i mi? - pita se ona.

Osobe sa invaliditetom suočavaju se i sa pogledima okoline koji, kako je navela, nisu "baš prijatni".

- Živimo u maloj sredini gde se svaka razlika odmah primeti i gde različitost nije "svakidašnja". Ipak, koliko će ti biti neprijatno, zavisi od tebe. Više ni ne primećujem te poglede, jer sam prihvatila sebe, ali osobu koja je i dalje krha, koja se bori sama sa sobom to može da slomi. U nekim sredinama, nije svakidašnje videti osobu sa invaliditetom na ulici, napolju, da živi svoj život, već se smatra da ona treba da ostane kod kuće, da je sramota. Ne govorim da je tako svuda, ali u većini mesta - jeste - ispričala je Bojana u razgovoru za Telegraf.

"Svaku slepu osobu je bar jednom udario auto"

Boban Veličković (55) slep je od 2007. godine. On je divan suprug, otac, dobar komšija, član udruženja "Gledamo srcem", pravi prijatelj, kum... Boban je slepa osoba koja je sve do 2007. godine imala vid, koja se prvi put zaljubila u Knez Mihailovoj ulici, prolazila bezbroj puta Kalemegdanom ili Zelenim vencem bezbrižno. A onda je to postalo nemoguće.

Jer, svakodnevica osoba koje su slepe i te kako ume da bude surova.

- Na početku primetite da vam se prijatelji ne javljaju na telefon jer misle da ih zovete jer vam nešto treba. To je išlo do te mere da sam sebe zvao sa fiksnog na mobilni, da proverim da li sam živ - priča Boban za Telegraf.rs.

U tim trenucima, kaže, ostaju vam samo članovi najuže porodice. Drugi ljudi nestaju.

Najveći problem slepih i slabovidih je, priča Veličković, prevoz i zapošljavanje. 

- Imate ozbiljne ljude, fakultetski obrazovne, sa dva fakulteta, koji ne mogu da nađu posao jer su slepi. Svi podržavaju slepe, ali da li vidite nekog slepog oko vas? Nema slepih... A među njima je i doktoranata, i svi su završili državne fakultete - ističe naš sagovornik.

Pored toga, ogromni problemi za slepe su i gradski prevoz i saobraćaj u gradu uopšteno. 

- Mi moramo da izađemo napolje. Žena mi je polomila štap na tramvajskim šinama, ja sam ostao na tom mestu, izlazi vozač iz tramvaja: "Čoveče, šta radiš to? Na šinama si", kaže mi. Ljudi nas vređaju, a pošto nosimo naočare i u tržnom centru i kada pada kiša, misle da smo narkomani. I sve mi to prevaziđemo, na to smo navikli - priča naš sagovornik.

Kako dodaje, čim izađete iz kuće ili stana, više ne znate šta vas čeka.

- Svi se plaše. Problem je uvek taj prvi korak. Stan ili svoju zgradu znamo jako dobro, ali čim izađete na trotoar - problem. To je kao da zakoračite u ambis. Svakog od nas je bar jednom udario auto i to uglavnom na pešačkom prelazu - objašnjava Veličković.

On ističe da se oni bore da idu dalje, i da buduće slepe generacije imaju lakšu svakodnevicu.

- Ovo ne treba da bude priča o tome da smo mi jadni, već da smo kao i svi drugi - poručuje Boban.

A da bi ljudi razumeli o čemu priča, odnosno kako je to biti slepa osoba, samo probajte, kaže Veličković - ustanite, idite do kupatila, uzmite četkicu i pastu za zube i operite ih. A ja sam to i uradila.

Više od pola minuta mi je trebalo da pređem svega nekoliko koraka od sobe do kupatila. Polica sa pastom i četkicom delovala je niže no što zaista jeste, a iako jako dobro znam gde stoje, trebalo mi je vremena da ih napipam i dohvatim. Možda je najveća muka bila staviti pastu na četkicu i to bez ikakvog osećaja koliko sam količinski iscedila. Sam proces pranja nije bio toliko komplikovan, ali sam se pomučila i oko nameštanja tople vode na slavini. Osetila sam olakšanje kada sam otvorila oči jer sam prethodno primetila nemir. Zbog nekoliko minuta u kojima ništa nisam videla. A zamislite kako je onima koji ništa neće videti do kraja života.

Mala Nikolina (3) ne čuje mamin glas

Preslatka devojčica Nikolina Grujin iz Novog Sada, puštena je iz bolnice kao zdrava beba. Sve do navršenih 18 meseci bila je potpuno zdravo dete, izgovarala je prve reči, odazivala se na svoje ime, igrala uz muziku, prohodala na vreme. U međuvremenu je imala dva puta zapaljenje oba uha, a lekari su posle datih terapija govorili da je sve u redu.

Posle izvesnog vremena, roditelji su uvideli da se Nikolina ne odaziva više na svoje ime, prestaje da govori, postaje razdražljiva, plačljiva. Njena majka Danijela priča za Telegraf.rs da su devojčicu vodili kod brojnih lekara, a da je tek pre dva meseca ustanovljeno da Nika zapravo ne čuje.

- Vodili smo je i kod dečijeg ORL, kod defektologa, neurologa, psihijatra...  Kod neurologa je rađen EEG glave koji je bio uredan. Lekari su nas, posle svih ispitivanja, uveravali da dete čuje, govorili mi da ima alaliju, odnosno nerazvijenost govora - objašnjava Danijela.

Rečeno im je i da uz alaliju ide takozvani selektivan sluh, ali da će Nikolina progovoriti.

- Odveli smo je u drugu ustanovu gde se utvrdilo da ima potpuno oštećenje sluha i to na oba uha. Oslanjali smo se na prvi izveštaj lekara koji je bio pogrešan, na njega su se kasnije nastavljali svi drugi doktori i to je bila greška. Da je svaki lekar radio ispitavanja posebno, nezavisno od tog prvog izveštaja, njoj bi se sluh povratio - navodi naša sagovornica.

Nikolini je sad jedino rešenje takozvani kohlearni implant kako bi mogla ponovo da čuje. Jedan će joj se ugraditi o trošku fonda do kraja sledeće godine, ali pošto ona nema toliko vremena jer već kasni u razvoju, jedan joj je potreban što pre.

Nikolina je stidljiva i povučena devojčica koja je uskraćena za glas svoje majke, uskraćena za bajke za laku noć za sve ono što jedno dete ne bi smelo da bude.

Pomozimo Nikolini da ne bude u svetu tišine, vratimo joj osmeh na lice, pomozimo joj ponovo da čuje.

Da Nikolina ponovo čuje! Budimo humani!

Pomozimo Nikolini!

Slanjem SMS poruke: Upišimo 1166 i pošaljimo SMS na 3030

Slanjem SMS poruke iz Švajcarske: Upišimo human1166 i pošaljimo SMS na 455

Uplatom na dinarski račun: 160-6000001248378-85

Uplatom na devizni račun: 160600000124859128

IBAN: RS35160600000124859128

SWIFT/BIC: DBDBRSBG

Uplatom platnim karticama putem linka: E-doniraj

Uplatom sa vašeg PayPal naloga putem linka: PayPal

(Telegraf.rs)