Ispovest Đurice koji 18 godina normalno živi s HIV-om: Pričali su da se raspadam od side, lekari me izbegavaju

Đurica Stankov rođen je 1976. godine. Na izmaku 2021, svojim godinama dodaje jedno "i po". Dakle, ima 45 i po godina, po zanimanju je kuvar, ali nezaposlen. Živi, kako kaže, od neke svoje umetnosti i u nekim svojim oblacima. Pre 18 godina dobio je dijagnozu, po kojoj ga mnogi danas prepoznaju. Osam godina kasnije, 2011. izašao je u javnost sa svojom pričom. Neki se sećaju početka te priče, te da je bio deo porno industrije. Kao glumac koji se nadao profesionalnom napretku i tzv. visokoj produkciji, pred odlučujuć kasting otkrio da je zaražen HIV-om.

Ta priča mu je, kaže, postala naporna. Oseća se kao da stalno ponavlja jedno te isto, ali bez mnogo uspeha. U razgovoru za Telegraf.rs navodi da primećuje pomak kada su u pitanju njegov život i okruženje, ali ne i u društvu. Trebalo je da se do sada, ocenjuje, zna više o tome kako se HIV (virus humane imunodificijencije) prenosi, odnosno na koje sve načine oboleli ne mogu ugroziti druge.

- Iako vidim boljitak, bar što se tiče mene, ne vidim da na širem nivou ima boljitka. Trebalo je da se podigne svest kod ljudi, da malo bolje znaju kako se prenosi, a kako se ne prenosi. Danas osobe sa HIV-om doživljaju diskriminaciju od svojih najbližih, od roditelja - kaže započinjući neke druge, tuđe priče, koje nisu stigle do javnosti zbog stida.

Dobar i loš HIV

Prepričava kako su ga roditelji prijatelja pozvali na ručak i kako je bio zatečen plastičnim jednokratnim priborom za jelo. A taj obezvređujući pribor stajao je upravo pred njegovim prijateljem. Obojica su u prošlosti zaraženi HIV-om, ali samo je jedan kažnjen.

- Zašto to? Meni su rekli da sam ja imao težak život, a da su njemu oni priuštili fakultet u inostranstvu, da se on odao narkomaniji, da je to odbacio, bahanalisao po inostranstvu... Kažnjavaju ga. To se dešava. Ljudi ne pričaju o tome - prepričava navodeći da je reč o roditeljima intelektualcima, zdravstvenim radnicima, te da je tu priču ranije čuo, ali da u nju nije verovao dok se nije uverio svojim očima.

A u njihovim očima, objašnjava Đurica, on ima "loš HIV".

- Ako je osoba iskrena i kaže: 'Da, grešio sam, bio sam mlad, lud, imao sam odnose bez zaštite'. Onda je zaslužila i ima loš HIV - objašnjava viđenje onih koji bi lakše "progutali" tu informaciju da se isfolirao i opravdao "moralnijim" razlozima.

Njihovi primeri, ironično, služe da potkrepe priču o "rizičnim grupama", koju je Svetska zdravstvena organizacija plasirala tokom 30 godina. Time je poimanje HIV-a kao virusa koji "napada" homoseksualce, narkomane i prostitutke iskrivljeno, a dugoročno naneta šteta presporo se ispravlja. Na gubitku su, ocenjuje, svi ostali - nehomoseksualci, nenarkomani, nepromiskuitetni - nesvesni rizika koji im takođe preti.

- Ne postoje rizične grupe, nego rizično ponašanje. Ako sam ja imao seks sa jednom ili više osoba bez kondoma, onda sam se ponašao rizično. Svi smo mi u riziku ako ne koristimo kondom. Ali, oni su 30 godina ponavljali jednu priču i sada je problem promeniti ono što su nas učili godinama - govori Đurica.

Zašto mladi ne znaju da su oboleli?

Vraćajući se na teoriju u oblasti polno prenosivih bolesti, ponavlja ono što je možda i godinama unazad ostalo nejasno - šta je HIV, a šta sida. Posle rizičnog seksualnog odnosa, osoba se može zaraziti HIV-om. (Ali ne mora, o tome kasnije). Infekcija može trajati bez ikakvih simptoma do 15 godina. To je ujedno razlog iz kog ljudi žive u neznaju da su zaraženi.

- Misle da postoje simptomi kao i kod svake druge seksualno-prenosive infekcije, da svako od nas može da vidi već posle nedelju, dve da se nešto dešava. Može da se desi nešto poput simptoma blagog gripa ili blage dijareje, a pošto mi imamo takav mentalitet, popijemo neki čaj, lek, sami se izlečimo i nastavimo da živimo u uverenju da smo zdravi - kaže navodeći jedan vrlo realan scenario.

Napominje da je svaka reakcija individualna, te da ima i onih koji zbog simptoma infekcije HIV-om - dijareje i malaksalosti - završe kod lekara, ali da se i njima dešava da put do dijagnoze bude veoma dug. Tek kada se otpiše sve drugo, navodi, lekari predlože testiranje. U oba slučaja - zaraze posle rizičnog odnosa, sa simptomima ili bez simptoma - osoba može zaraziti svoje partnere, iako možda i ne sumnja da je zaražena.

- U tom početnom periodu osoba je zapravo najinfektivnija. Da bi se neka osoba zarazila HIV-om, mora da se desi da postoji ranica, i kod jedne i kod druge osobe prilikom seksualnog odnosa. Ne mora da bude okom vidljiva, samo da krv ili tečnost uđe u ranicu - kaže Đurica definišući HIV.

Sida (sindrom stečene imunodeficijencije) je, sa druge strane, hronična infekcija. Poredi je sa dijabetesom i ističe da se od nje ne umire, te da nije kao nekada kada su ljudi ostajali bez nogu ili vida, jer nisu lečeni pravovremeno.

- Usled gubitka imuniteta organizam napadaju sve one bolesti koje inače ne bi napale. Ja bih to opisao kao prevremenu duboku starost. Ljudi sa sidom koji se ne leče, ustvari dobijaju tumore, pneumonije, sve što bi dobile bake i deke u starosti - kaže navodeći da se sida takođe potvrđuje laboratorijskim analizama, CD4 testom.

Dakle, u prvom slučaju, osoba je zaražena i zarazna, a u drugom, obolela od raznih drugih životnougrožavajućih bolesti, kao što može biti upala pluća.

U vremenu pandemije korona virusa, kada svakodnevno slušamo o infekciji, infektivnosti, zaraženima, pridruženim bolestima, padu imuniteta, mnogi od termina već su poznati. I možda ih je teško porediti, Đurica govori i o pandemiji HIV-a, sledeći statistiku i jezik SZO. Kaže da u Srbiji ima oko 3.500 poznatih slučajeva, te da se donedavno pretpostavljalo da je taj broj zapravo tri puta veći, zbog nedijagnostikovanih. Međutim, navodi da SZO sada teži "promeni tih merila", te da se veruje da je ukupan broj HIV pozitivnih neznatno veći od broja evidentiranih.

Punoletstvo od pozitivnog testa

Sam Đurica otkrio je da je zaražen pre gotovo 18 godina. Prvi i drugi test pokazali su da je negativan. Ipak, lekari su mu oba puta nagovestili da to možda nije konačan rezultat. Treći test šest meseci kasnije pokazao je da je zaražen HIV-om.

- Sada treba da prođe mesec dana minimum od testa. Donedavno je bilo dva meseca. U vreme kada sam se ja testirao, šest meseci sam živeo u iščekivanju. Tek kada sam dobio rezulat osećao sam se mnogo opuštenije. Taj period iščekivanja mi je mnogo teže pao - objašnjava.

Danas pije jednu tabletu dnevno. Do pre tri godine to je bilo osam. Objašnjava kako je to takođe bila delotvorna terapija, međutim sa mnogo neželjenih efekata. Sada je u Srbiji dostupna savremena terapija i njegovo svakodnevno funkcionisanje je olakšano.

Govoreći o još dva načina prenošenja zaraze, spominje prenošenje putem krvi i sa majke na dete. U prvom slučaju se odnosi na transfuziju i slučaj intravenskih narkomana. Spominje i ograničenja.

- Moguće je zaraziti se putem transfuzije krvi, ali to je nekada bilo, sada nas lekari uveravaju da oni brinu o tome. Treba objasniti i da neko ko je intravenski narkoman ne mora da ima sidu, ali ako deli iglu i špric, onda da. To su male stavke koje su bitne, a koje stvaraju stigmu - objašnjava.

Dalje ističe neka medicinska dostignuća, možda ne tako nova, koliko nepoznata opštoj populaciji.

- Prenos sa majke na dete je jedan od načina, ali se kod nas godinama ne dešava. Ako majka ne zna da ima HIV i ne uzima terapiju, postoji 60 odsto mogućnosti da će na porođaju doći do infekcije. Do infekcije može doći tokom porođaja, koji je krvav, je li. Ili tokom dojenja. Zato se majkama, bez obzira na to što rode zdravo dete, ne preporučuje dojenje. Ali, ako majka zna da je HIV pozitivna, a uzima terapiju, ne postoji nikakva mogućnost da se beba razboli - kaže ističući da je dete potpuno zaštićeno u majčinoj utrobi.

Kao aktivista koji je proputovao Srbiju, svojim očima videvši primere koji potkrepljuju navode lekara, kaže da u Leskovcu živi višečlana porodica u teškim životnim uslovima. Dva HIV pozitivna roditelja podižu svoje petoro zdrave dece. Ne samo da su rođeni zdravi, ističe, već se tokom godina zajedničkog života nisu zarazili.

Sa tih putovanja donosi i anegdote o zaštiti.

- Kada odete samo malo dalje od Beograda, kad spomenete kondom, kao da ste opsovali - kaža navodeći da je sam odrastao u unutrašnjosti.

"Pipnuo ga bog kad se rodio"

To nas vraća na ono "ostavljeno za kasnije". Iako se HIV prenosi telesnim tečnostima poput sperme, preejakulatorne tečnosti i vaginalnog sekreta (pored krvi i majčinog mleka), Đurica kaže da seks sa zaraženom osobom ne znači nužno i zaražavanje.

- Ima slučajeva da mladi prvi put imaju seks i da im taj prvi put bude koban. Ima i onih koji non-stop orgijaju, ne koriste zaštitu, i ništa. Pipnuo ga bog kad se rodio - kaže kroz smeh navodeći da je inače šaljivdžija, ali da je tema jedno "sivo polje", te da nema svih odgovora, kao ni razloga za život u panici: - Kad bi se HIV tako lako prenosio, uzimajući u obzir koliko se kondom u našem okruženju ne koristi, 80 odsto stanovništva bilo bi inficirano.

Vraćajući se na svoju priču, onu koja mu se više i ne ponavlja, kaže da ništa nije sigurno, ali da se medicini mora verovati. Navodi da je 11. novembra obeležio deset godina zajedničkog života sa svojom drugom polovinom, te da ljubav cveta, da se od ljubavi ne suzdržava, ali i da je dosadašnje iskustvo pokazalo da nema razloga za brigu.

- Ona je negativna. Treba živeti normalno - kaže ističući dve poruke, zdravima da ne uskaču ni u čiji krevet s poverenjem, već sa zaštitom, a obolelima da se terapija ne preskače, a da život postoji i posle dijagnoze.

Medicina je, dakle, uznapredovala. Zaraženi roditelji dobijaju zdravu decu, ljudi se predaju jedni drugima ne ugrožavajući partnere, a "socijalna smrt", s kojom se veruje da HIV ide pod ruku, neke je obišla. Život Đurice Stankova je, po sopstvenoj oceni, postao bolji.

- Tu je ljubav, tu su veze, nastavlja se dalje, živi se punim plućima. Jedino što svi mi, neko manje, neko više, prihvatimo da u životu sa HIV-om postoji stalna doza straha od osude i izbegavanja okoline. Nije svejedno - kaže ističući dva primera verbalnog nasilja.

"Boje se da mi puste krv"

Jedan se desio u gradskom prevozu, drugi na ulici.

- Čovek me izvređao na osnovu mog HIV-a. Šta ću ja tu u autobusu, pitao me. Ćutao sam, jer vidim koliko ima sati i koji je to psihološki sklop - kaže navodeći da je ostao dosledno nem.

Iako ima deset godina kako se javno deklarisao kao HIV pozitivan, uprkos netrpeljivosti i neznanju, jer veruje da ljudi nisu tek-tako zli, već neinformisani, kaže da nije bio žrtva fizičkog obračunavanja.

- Mislim da se boje da mi puste krv - kaže povremeno presecajući odgovore smehom.

Ne zvuči kao neko ko sebe shvata preozbiljno. Više kao osoba koja razume da je humor lekovit, pa i crni.

Ipak, to nisu jedini oblici diskriminacije koje je osetio. Kaže da su pre 18 godina bliski ljudi "isparili" iz njegovog života. Ne samo da nisu bili podrška, već su postali kamen spoticanja.

- Na pretragama prvih šest meseci rekao sam svojim saradnicima i prijateljima: 'Molim boga da sada sve bude u redu i onda ću da budem pametan'. Tad su svi isparili, otišli kao opareni, ne samo da su pobegli od mene, nego prosto su širili priču... Kada sam dobio rezultat, u krugovima u kojima se krećem - i privatno i poslovno - već se pričalo da se raspadam od side. A onda se često dešavalo, to su mladalačke priče, ali da neko koga u životu nisam video, kaže kako je dobio sidu od mene - prepričava šta se desilo u prošlosti.

Kaže i kako to saznanje, ume da navede čoveka na pogrešne misli, a potom i korake.

"Najlošije se osećam kod lekara. Ljudi nisu zli"

-  Mnogi kada nemaju prave informacije, misle da će brzo da umru, da više niko neće želeti da bude sa njima, da neće imati odnose, i mnogi se u tom strahu da se to ne desi, odaju alkoholizmu, narkomaniji, prostituciji, svemu što prethodno nisu radili - kaže Đurica.

Navodeći primere izolovanja, koje je na svojoj koži osetio, ističe da se najlošije oseća kada krene kod lekara. Zbog toga ga ne čudi što mu je u poslednje vreme sve teže naći i nekog ko bi ga pošišao.

-  Najlošije se osećam kada treba da odem kod lekara. Osoba sa HIV-om se leči na infektivnoj klinici, ali ja se razboljevam i od drugih bolesti, kao svi drugi ljudi. Tu nastaje problem. Nađu način, razlog da me ne prime. Sve je to ljudski, a glavni razlog je neinformisanost. Ne mislim da su ljudi zli - kaže.

Navodi da je pitanje diskriminacije pacijenata sa HIV-om pokretao kao aktivista, ujedno predsednik Saveza udruženja pacijenata Srbije.

- Lekari su mi rekli da je to kao i u svakoj školi. Gradivo se prelazi određen broj dana, HIV se uči jedan čas, prođe se osnovno - kaže objašnjavajući uzrok svoje nevolje, te problem da se npr. pronađe zubar.

Taman kad pomisli da je sve video, javio se problem sa veterinarom.

- Vodio sam pse na vakcinaciju. Otvoreno su mi rekli. A i ja njima da sam sad došao i nikad više - navodi bez mnogo detalja: - Više volim da mi kažu da ih je strah što imam sidu. Osećam se jadno kad traže jeftine razloge.

(Telegraf.rs)