Pravi heroji: Za njih nema odmora i spavanja kada se neko izgubi. Gorska služba spasavanja ide gde niko ne sme

U subotu u popodnevnim časovima krenula je potraga za jednim 12-godišnjakom u selu Štavica nadomak Ljiga. Roditelji su ga očekivali na kućnom pragu do 17 sati. Kada se nije pojavio, pošli su da ga traže. Pomišljali su i da se sa nekim zaigrao, pa su pokucali i na vrata nekoliko okolnih kuća. Kasnije su se prijatelji i komšije pridružili potrazi, a oko 22.30, briga ih je naterala da potraže dodatnu pomoć. Okrenuli su 062464646, a kada je telefon zazvonio, sa druge strane javio se dispečer Gorske službe spasavanja. Oko dva sata potom, tad već u nedelju, 28. novembra, krenula je spasilačka akcija.

Iz beogradske stanice krenulo je desetak spasilaca, koji su se priključili potrazi meštana. Na lice mesta su najpre stigli spasioci iz okoline, preduhitrivši prvu najbližu stanicu - beogradsku - za 15-ak minuta. Iz štaba su za to vreme već stigle odgovarajuće mape na kojima je po zakonima verovatnoće trebalo da bude lociran i nestali dečak. Ipak, kako nam je ispričao Marko Obradović, vođa ove akcije na terenu, dečak nije pronađen u tzv. zonama pretrage, već na potpuno suprotnoj strani. Iako su mape zasnovane na iskustvu, i iako se u velikom procentu slučajeva osoba nađe tamo gde su znalci predvideli, ovoga puta to nije bio slučaj. Ipak, dečak je pronađen nepovređen, a priča je dobila svoj srećan kraj.

Dakle, najpre sa javio strah za nestalo dete, a onda je upućen poziv Gorskoj službi spasavanja. Spasioci su se odazvali i pola sata posle ponoći narednog dana počeli pretraživanje područja. Kretali su se sa pištaljkama u ustima i dozivali ga po imenu, praveći buku koja je alarmirala čitav kraj. O tome šta se dešavalo između poziva i tog srećnog kraja, otkrio nam je vođa akcije.

Mape nastale po zakonima verovatnoće

- Naši ljudi iz tog dela Srbije stigli su 15-ak minuta pre nas. Oni su se udružili sa onima koji su već tražili dete, pokazivali su im naše mape, pokušavali da ustanove šta je već prečešljano, pričali su o tome gde bi trebalo da se traži. I mi smo se uključili kad smo stigli. Informacije su potom prosleđene u Beograd na analizu, a jedan naš kolega napravio je šemu verovatnoće, to se zove točak, krug, gde se na osnovu jedne tačke u kojoj se neko izgubio, po zakonima verovatnoće prave zone gde neko može da bude - rekao nam je spasilac Marko navodeći da su iskustva svih zemalja sabrana u jednu knjigu i navodeći primer: - Ako se lovac izgubi u jednoj tački, on će u 90 odsto slučajeva da krene nizbrdo, a ne uzbrdo. U obzir ulazi i da li su nestali povređeni.

Objašnjava kako se te prognoze ne rade na terenu, te da se mapa izrađena u štabu potom "spušta" među terence.

- Ovoga puta je bilo jednostavno, jer dečak nije nestao u divljini - prokomentarisao je konkretan slučaj uz napomenu da civilizacija znači put, a put znači vezu, te da bi neko ko se izgubi u blizini puta mogao biti viđen, ali i prevezen.

Zbog ove poslednje mogućnosti kaže da je moguće i da neko stigne do 150 km dalje od tačke gde je poslednji put viđen.

- Ako imate put u blizini, tu nikad ne možete biti sto posto sigurni da neka osoba nije ušla u auto nekog prijatelja, u neki autobus, i otišla 150 kilometara dalje. To mnogo otežava stvar. Kad je neko izgubljen u nedođiji, to je super, ne može da nestane - navodi spasilac.

Objašnjava i da zone pretrage mogu da omanu i zbog procene najbližih. Ako bi se desilo da nestane neko star, stariji ili nemoćan, nemate očekivanje da bi mogao otići daleko.

- Nekad vam porodica kaže: 'Taj može da se kreće kilometar i stao bi tu' - parafrazira: - A onda tu osobu da nađete, recimo, 20 km dalje. Posle sedam dana, po terenu gde zdrav čovek od 30 godina ne može da prođe, prošao je čovek od 70 godina, i našli smo ga živog.

Kaže i da je reč o istinitoj priči, te da se desila u okolini Jastrepca kod Kruševca.

Noću u selu svi putevi isti

Vraćajući se na slučaj od kog je priča krenula, kaže da se kuća dečaka nalazi na oko kilometar i po od Ibarske magistrale, te da veruju da je dete igrom slučaja prešlo put. Ističe da su brda sa obe strane puta, te da su tragovi počeli da se pojavljuju tek ujutro.

- Ne znamo šta se desilo, možda je permutovao stranu kojom treba da se kreće. Svi ti kolski putevi, voćnjaci, njive... tokom noći kada nema svetla, oni su identični. Svako može da pogreši. Verujemo na osnovu toga da je otišao skroz na suprotnu stranu, mimo logike koja bi se pratila - kaže dodajući da je potraga ipak trajala celu noć.

Kaže da nema odmora. Nije bilo spavanja, samo jedna pauza za obrok. Opisuje kako se spasioci stavljaju na mesto članova porodice, te da im ne priliči da naprave pauzu.

- Šta da je tvoje dete nestalo, da li bi ti stao? - prolazi mu pitanje kroz glavu: - Onda vidiš roditelje kako se i oni muče. Majka je celu noć bila budna uz drugo dete, čekala ga je za slučaj da se pojavi. Otac je sve vreme išao sa nama. Nas desetak spasilaca i desetak meštana i još četvorica policajaca su pretraživali određeni deo. Ne kažeš u tim trenucima: 'E, umoran sam'.

Kaže i da u ovoj potrazi nije bilo prostora za veliko umaranje. Kaže da se u akcijama pretrage na planini spasioci značajno više napešače, te da prođu i po nekoliko desetina kilometara.

- E, sad kad ovde tražite na dva kilometra od puta, tu nema umora, ali bude naporno. Stalno ste u njivi, blatu, potoku, šipražju, bode vas sve živo. Provlačite se kroz žbunje, ali idete sa nadom da je taj koga tražite tik pred vama. Uvek vas nešto motiviše da nastavite - kaže uz napomenu da su spasioci GSS volonteri: - Nema tih para za koje će neko da vas natera da u 23 uveče izađete iz kreveta, ako nemate želju da pomognete.

Sledeći korak - krug od 5km

Kaže i da je su se drugi dobrovoljci javili da im pomognu, te da bi pretraga na kvadovima bila naredni korak, da dečak ujutro nije pronađen.

- Ponudili su se i neki ljudi da dođu sa deset kvadova. To bi bio sledeći korak, da napravimo krug od 5km, od tačke poslednjeg viđanja - kaže dodajući da u noći 27. na 28. novembar vreme nije bilo opasno po dete: - Bilo je 12, 13 stepeni, a i nije bilo ni vetra.

Potraga je trajala skoro 12 sati. Dete je pronađeno oko 10.30. Kako nam je kazao spasilac, dečak je šetao šumom, ugledao belu kuću i prišao do nje. Tu su ga našli baka i deka iz kuće pored u selu Boljkovci kod Gornjeg Milanovca.

- Pošto znaju da vlasnici kuće nisu tu, nego u Beogradu, došli su da vide ko se mota - rekao nam je navodeći da su ga potom ponudili da se okrepi, saznali ko je i onda pozvali prodavnicu u Štavici: - To im je zborno mesto u selu. Našli su broj roditelja, javili gde je dete, pa smo mi otišli po roditelje i zajedno sa njima i policijom po njega.

Opisuje i atmosferu kada su se sreli.

- Bio malo uplašen. Kaže da je proveo noć sam u planini. Izgledao je hrabar. To su deca sa sela. Drugačije bi reagovalo dete iz grada da ga pustite pola sata samog napolju bez svetla, da nema pojma gde su mu roditelji... - kaže držeći mu stranu.

Pozvali su ga i da im se pridruži u ulozi spasioca Gorske službe.

- Rekli smo da mu se divimo što je proveo noć u planini, ali da mi to radimo stalno, i pozvali smo ga da da nam se priključi kad napuni 18 godina. Pričali smo o konjima koje mi u planinama viđamo i tako neke lepe stvari, da ga malo razmrdamo. Bio je dobar, drago nam je da se završilo bez povreda - rekao nam je.

Nije svaka akcija sa srećnim krajem

Seća se i akcija sa ne tako srećnim krajem. Tokom poplava u Obrenovcu spasioci su, kaže, tri dana bili u vodi. Jeli poneku bonžitu, plativši to i svojim zdravljem. Ipak, ističe da su psihofizički spremni, da godišnje obnavljaju licencu koja im testira i duh i telo, te da nema odustajanja.

Kaže da su akcije spasavanja česte i na Fruškoj Gori, iako se to ne bi pomislilo, jer je vrlo blizu gradu.

- Prilično često ljudi promaše put kad ostanu bez čeone lampe i baterije na telefonu - navodi razlog uz opomenu da dolaze zima i sneg, te da se mora biti dodatno oprezan.

(Telegraf.rs)