Stojanovići se sa Tašmajdana preselili na selo i pokrenuli biznis: "U Beogradu se skoro nismo ni viđali"

Sa preseljenjem u aranđelovačko selo Misaču došle su nove navike u životu porodice Stojanović: ustajanje u šest ujutru, ispijanje prve kafe na miru, pametnije iskorišćavanje dana, zajednički ručak sa decom i sloboda koju su svi dobili, ali i nestale one nepopularne poput traženja parkinga.

Milena (36) i Uroš (36) su odlučili da napuste Beograd, tačnije Tašmajdan pored kojeg su živeli i da se sa ćerkama nastane u Šumadiji, pišu Priče sa dušom.

Uroš je prvi stigao u Misaču novembra 2015, a Milena mu se pridružila sa decom u junu 2016. godine. Teodora i Tara su tada imale dve, odnosno jednu godinu.

Kupili su kuću, okućnicu i nekoliko placeva, a zatim posadili trešnje na pet hektara, čiji prvi rod očekuju 2022. godine.

U međuvremenu su otvorili firmu i počeli da prave domaće kobasice za kojima vlada veliko interesovanje. Njihovi proizvodi su od čistog mesa iz klanice iz susednog sela i začina, a Stojanovići vole da kažu da na tržište plasiraju "isključivo ono što se jede u njihovoj kući".

Kako su oboje rođeni u Beogradu, Milena kraj Tašmajdana, a Uroš na Voždovcu i kako nemaju svoju dedovinu na selu, kobasice, suvo meso i slaninu nazvali su "Rođak sa sela", jer su sa ćerkama stvarno postali "rođaci sa sela".

- Kad smo shvatili da se u Beogradu od raznoraznih obaveza praktično i ne viđamo, rešili smo da odemo na selo i promenimo način života da bismo održali porodicu. Uroš je kao inženjer zaštite bilja već imao iskustva u prirodi na praksama koje je pohađao, a ja sam sa pokojnim tatom maštala da obnovimo dedovinu na jugu Srbije - priča Milena, diplomirana ekonomistkinja po obrazovanju.

Oglas da se na sedam kilometara od Aranđelovca prodaje imanje pronašli su na internetu i odmah se uputili ka Misači.

- Selo nam se dopalo na prvi pogled, ali i činjenica što ćemo, šta god da prodajemo, biti blizu Beograda i Kragujevca. Porodica moje mame je rodom iz Topole, pa sam i s te strane osetila neku povezanost sa ovim krajem - nastavlja Milena za Priče sa dušom.

Imanje su dobrim delom podigli sami, razmeravali, označavali rupe, birali sadnice trešanja, pobadali kočiće. Dve godine su okopavali voćnjak, obarali grane, rezali…

Milena, Uroš, Tara i Teodora žive u kući na sprat, pored koje je pogon za proizvodnju. Imaju veliko dvorište, bunar, šestoro pasa i tri mačke. Svi ljubimci su sami došli kod njih i tu ostali.

- Naša ekonomija radi po paroli "ne drži sva jaja u istoj korpi".

- Da ne bismo zavisili od jednog posla jer smo bračni par koji radi zajedno, razmišljali smo kako da imamo više izvora prihoda, odnosno šta da pokrenemo posle sezone trešanja. Između sireva i kobasica, odabrali smo ovo drugo i krenuli. U ponudi sada imamo pet vrsta polutrajnih i pet vrsta trajnih kobasica, odnosno narodski rečeno pet za prženje i pet za seckanje. Koristimo samo meso i začine, u dve vrste kobasica ide junetina, a u ostale svinjetina - objasnio je Uroš.

- Meso i začini su proizvedeni u Srbiji. Crevo je prirodno, ne koristimo kolagene, niti bilo šta veštački, naše kobasice su 100 posto jestive.

U Beograd idu jednom nedeljno bilo da dostavljaju proizvode ili da se vide sa prijateljima i babom i dedom. Dok su tražili imanje, nailazili su na usputne probleme.

Kažu da je veoma važno da pre kupovine placa prvo proverite da li selo ima mogućnost priključenja na gradski vodovod.

Jer, ako želite aktivno da se bavite poljoprivredom ne smete se osloniti na vodu iz bunara.

- Zbog toga nismo odabrali Gornju Trešnjevicu, iako nam se mnogo dopala. Bitni su i putevi, odnosno prilaz imanju kao i trofazna struja. Dok je Uroš na početku boravio u Misači, ja sam u Beogradu polagala vožnju jer na selu život nije jednostavan bez automobila -  istakla je Milena.

Za sve što rade Stojanovići kažu da polaze od sebe. Trešnje su odabrali kao voće koje nije dovoljno iskorišćeno u Srbiji i koje mali broj ljudi prerađuje. A kada su videli da za porodicu ne mogu uvek da priušte dovoljnu količinu proizvoda od mesa sa sela, odlučili su da sami počnu da ga prerađuju.

- Imali smo sreću da je dobar prijatelj mog svekra iskusan tehnolog koji je godinama radio u mesnim industrijama u vreme kada su se proizvodi pravili zaista samo od mesa, bez emulgatora, bez veštačkih boja i pojačivača ukusa. Želeo je da nam pomogne, dao nam recepture i naučio nas kako da pravimo proizvode. Na naše pitanje za cenu on je odgovorio: "Dužni ste mi da ostanete verni kvalitetu i da uspete."

Priznaju da nije bilo jednostavno na početku, sećaju se da su mislili da Aranđelovac ima samo park i ništa više, da deca neće imati gde da treniraju i pohađaju muzičku školu, ali su ubrzo upoznali sve draži malog grada.

- Prijatelji i roditelji su bili u neverici kad smo im rekli da idemo na selo, ali su nas podržali. A od kad je stigla korona svi vikendi su nam puni, stalno imamo goste iz Beograda.

- Govorili su nam da mali grad nema mogućnosti kao prestonica, a mi smo shvatili da je najvažnije da podižemo decu uz puno ljubavi i vremena koje im posvećujemo. Naše ćerke u Aranđelovcu pohađaju dva sporta, idu na časove glume i u muzičku školu. U Beogradu bismo se pogubili u obavezama i u prevozu, a ovde smo se potpuno posvetili njima, nama dvoma i našoj porodičnoj priči. Posvećenost i ljubav koju gajimo jedni prema drugima doveli su do toga da se ovo imanje i naša priča razvijaju - rekli su Uroš i Milena za Priče sa dušom.

(Telegraf.rs)