Milicu su muškarci zlostavljali, jedan je držao kao robinju 15 dana: Sad je van Sigurne kuće, rešena da pobedi

Kad čujete Milicu Bakić (24) iz Niša kako govori, pomislite da u životu ništa nije teško. Njen skoro dečji optimizam koji izbija iz svake rečenice, daje nadu da se sve može prebroditi. A Milica je prebrodila svašta.

Sa samo 10 godina ostala je bez mame. Brigu o njoj tada su preuzeli baka i deka. Kao da detinjstvo bez mame već nije dovoljno teško, Milica je morala da se souči i sa drugim problemima: diskriminacijom zbog boje kože, jer je Romkinja, i zbog njene debljine kojoj je bila sklona kao mala.

Preporučujemo

Problemi su je, kaže, umesto unazad, uvek gurali ka napred. Bile su to prepreke koje su je još tada činile jačom. Ipak, od nasilja koje je preživela od partnera i njegovog druga koji ju je 15 dana držao kao robinju i stravično zlostavljao, oporavljaće se još dugo.

Tim povodom, javila nam je lepe vesti. Kada je izašla iz Sigurne kuće, gde se oporavljala od fizičke i psihičke traume, Milica je upisala master za vaspitača, a uskoro će, priča puna ponosa, početi i da radi.

- Želim da žene koje su preživele nasilje kao ja vide da se može ići dalje. Život nije stao. Kada izađete iz Sigurne kuće, dobile ste novu priliku, priliku da živite bolji život - kaže mlada i neustrašiva devojka.

Milica se trenutno sprema za kolokvijume na master studijama, a trebalo bi da krene da radi u jednom privatnom vrtiću. I danas se uvek seti reči svog deke, koji joj je u detinjstvu bio najveća podrška, a koji joj je govorio: "Čovek se ne gleda po boji kože. Ti si jedno sjajno dete, ti si jedan dragulj mali".

- Deka mi je mnogo pomagao i bio kao otac, iako mi je u tom momentu otac najviše falio, ali njega nije nikad bilo. Deka mi je davao savete, pričao o meni, i da je danas živ, sigurna sam da bi se ponosio sa mnom. Bila sam mnogo nesigurna u sebe i plašljiva, stidela sam se jer sam bila buckasta. Deka je verovao u mene i pričao mi je da ću biti uspešna devojka jednog dana. Trenirala sam plivanje i fudbal, a on me je podržavao u tome jer je bio sportista. Trenirao je rukomet, radio je u Sportskom centru Čair - priseća se Milica svog najvećeg uzora.

I baka i tetka su joj, kaže, bile podrška od samog početka.

- Teško je kada vas ljudi gledaju po nacionalnosti, a ne kakav ste čovek. Bitno je da smo ljudi i da imamo ljudskosti u sebi. Onda nekako sve ide svojim tokom. Zato budite zahvalni voljenim osobama, čuvajte ih, poštujte ono dobro što imate, radite na sebi i uspećete u tome što želite. Sama vera u sebe će vam pomoći da sutra budete to što želite, i nemojte se oslanjati na komentare, šta vam drugi ljudi pričaju. Pričaju zato što vredite, i zato što ste posebni - poručuje lepa Milica na kraju, a mi joj želimo da uspešno završi master studije i nastavi život još borbenije, jer je njen borbeni i neustrašivi duh siguran dokaz da pokleknuti neće.

(Telegraf.rs)