Sudbina kao Jelenina kida dušu: Kao dete ostala bez majke i brata, posle toga je "puklo", muž odveo ćerkicu

Šapčanka Jelena Bulatović (37) je kao dete doživela najveće patnje i boli zbog gubitka voljenih osoba. Imala je samo 12 godina kada je iznenada ostala bez majke, a svega dve godine kasnije drugi ožiljak na duši ostavio je prerani odlazak rođenog brata.

Tek je završila osnovnu školu, a predvorje pakla je nevinu i čistu dečiju dušu uzelo pod svoje. Uz oca i baku završila je srednju ekonomsku školu, a onda se suočila sa narušenim mentalnim zdravljem kao posledicom velike patnje, stresa i bola.

Preporučujemo

- Jednom je moralo da "pukne". Bila sam dete, a svako bi teško preživeo takve porodične tragedije. Da sam odmah posle gubitka majke otišla kod lekara, možda bi bilo drugačije, ali nisam. Svi u porodici smo dugo bili pod velikim stresom i svako se borio kako je znao - priča danas Jelena.

U 22. godini je počela da se leči. U trenucima najtežih psihičkih kriza, kako opisuje "tonula je u beznađe", a zbog progresije bolesti i nekoliko puta hospitalizovana u bolnici. Posle traumatičnog detinjstva i dani mladosti su prolazili u borbi za ozdravljenje. Očeva smrt godinu dana kasnije je osvežila stare rane na bolesnoj duši. Onda su joj oduzeli poslovnu sposobnost, a njen staratelj je postala država, jer je od velike srećne porodice uz nju ostala samo bolesna baka.

Postporođajna depresija posle rođenja ćerke, muž kukavički pobegao

Posle čestih kriza je uspevala "da ispliva" i uvek iznova kreće u nove bitke za normalan život, uprkos dijagnozi zbog koje je ostala na margini društva. U 30. godini je postala majka. Rodila je zdravu devojčicu, ali porodičnu sreću pomutila je postporođajna depresija.

- Suprug se zbog moje bolesti uplašio za zdravlje i bezbednost deteta i jednog dana rekao: "Uzimam dete, pakujem se i idem". Nije bila ni prohodala, otišla je daleko od mene. Sad shvatam da je kod supruga bio jači strah zbog neizvesnosti šta će dalje biti sa mnom. On je dobio starateljstvo, pa mi je ćerku odgajila svekrva i na tome joj mnogo hvala - nastavlja Jelena.

Jelena Bulatović, Foto: Dragan Grujić

Po preporuci psihijatra, Jelena je smeštena u dnevni boravak "Sveta Sofija" koji je za osobe sa mentalnim smetnjama fomirao šabački "Karitas". Ovde, za razliku od bolnice, Jelena nije bila pacijent, već je pronašla duševni mir i uz redovnu terapiju lekovima, radno-okupacionu terapiju, druženje sa ostalim korisnicima i stručnu podršku defektologa, socijalnih radnika i psihologa uspela da pronađe put u novi, dostojanstveniji život.

- U dnevni boravak sam dolazila četiri godine. Tamo sam bila u društvu, imali smo i svakodnevnih obaveza, dosta radnih aktivnosti, radionica, a najviše su mi pomagali razgovori. Osetila sam da negde pripadam, da mogu da budem korisna - priča o vremenu provedenom u dnevnom boravku, gde se nije izlečila ali gde joj se zdravstveno stanje popravilo dovoljno da sud, po predlogu veštaka psihijatra, donese rešenje o vraćanju poslovne sposobnosti.

Posle 3 godine sa invaliditetom prvog stepena dobila posao

Naboj samopouzdanja i Jeleninu želju da se koliko god je moguće vrati normalnom životu prepoznali su u "Karitasu" i pomogli joj da pred komisijom za procenu radne sposobnosti dobije pozitivan odgovor.

Sa rešenjem o invaliditetu prvog stepena posle tri godine je dobila stalni posao u preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom "Socijalna sinergija". Prethodno je pohađala obuku za poslove pranja i peglanja veša.

- Zadovoljna sam. Imam posao i platu, mogu da živim od svog rada, ne primam socijalnu pomoć. Mogu da otputujem kod bivšeg supruga sa kojim sam ostala u dobrim odnosima, da bih videla svoju ćerku, da odvojim novca da joj pošaljem ili da joj kupim poklon. Sve želje su vezane samo za nju i verujem da će se ostvariti - optimista je Jelena posle dugo vremena u kojem je znala samo za tugu i patnju.

Sama u kući tužnih uspomena

Kada se vrati sa posla, kao svaka domaćica, kuva ručak, posprema i odmara se uz muziku i filmove. U kući u kojoj je posle smrti bake ostala sama, još stanuju i tužne uspomene, ali od kako joj život potpuno promenio, Jelena više nema dilemu "šta će sutra da bude".

- Sve mi je lepše i lakše kada pomislim na ćerku. Ona sada ima sedam godina, krenula je u školu i raste daleko od mene, a ja živim za dan kada će odrasti i sama doći kod mene, da je zagrlim u našoj kući - priča kroz osmeh i zaneseno, srećna što je uz podršku zajednice uspela da se otrgne sa margine društva, gde je još uvek dosta njoj sličnih koji traže svoj put do sreće.

(Telegraf.rs)