Prošle godine se nije ubilo nijedno dete mlađe od 15 godina: Kako prepoznati da misli o samoubistvu

Prošle godine zabeleženo je najmanje samoubistava u protekloj deceniji, a sudeći prema dostupnim podacima verovatno i tokom perioda od pola veka! Dobro je što prošle godine suicid nije izvršilo nijedno dete starosti do 15 godina, dok je ruku na sebe diglo 17 mladih (uzrast od 15 do 25 godina).

"Svega" 17 mladih koji su izvršili suicid takođe je obra vest, s obzirom na to da je ranijih godina ta brojka prelazila 20, pa i 30. Kako se približavamo devedesetim, broj mladih koji su sebi presudili se povećavao, pa smo 2002. godine imali 82.

Preporučujemo

Jedna od najtežih godina bila je 2016, kada se ubilo ukupno petoro dece, a dve godine kasnije bio je slučaj samoubistva mališana koji nije imao ni 13 godina. Kod dečaka je suicid učestaliji, a najkritičnije godine su tinejdžerske i adolescentne.

Koji su razlozi da deca dignu ruku na sebe?

- Velike su razlike kada govorimo o uzrocima samoubistva kod dece, onih u pubertetu i adolescenata, posebno starijih adolescenata. Naime, deca nemaju još razvijenu sposobnost anticipacije i predviđanja sopstvenih postupaka kao tinejdžeri, često je kod njih još uvek tanka granica između fantazije i realnosti, a igra predstavlja ne samo vid zabave, nego i način na koji se prevladavaju različite razvojne strahove - rekli su nam ranije iz Klinike "Dr Laza Lazarević".

Za razliku od tinejdžera, kod dece je odluka da dignu ruku na sebe impulsivna.

- Samoubistvo kod mlađih tinejdžera najčešće je posledica nepodnošljive unutrašnje trpnje ili spoljašnjih pritisaka, bilo u porodici usled disfunkcionalnih odnosa, teškoća u vršnjačkoj grupi, nemogućnosti da odgovore na visoke zahteve roditelja ili pokušaja da se izbegne roditeljska kazna za neka nedozvoljena ponašanja koja prouzrokuju osećanja stida ili krivice. Međutim, shodno karakteristikama uzrasta, pokušaji su češće impulsivnog tipa, nego posledica promišljanja kao kod starijih adolescenata koji počinju da se pitaju o smislu i svrsi postojanja, teško nose psihološke, telesne i prateće hormanalne promene koje utiču i na oscilacije u raspoloženju.

Ukupno 895 izgubljenih duša, koje su na sebe digle ruku - to je ozbiljna brojka i tužna statistika, ali do pre nekoliko godina ona je na godišnjem nivou prelazila 1.000. Najteže je bilo devedesetih godina i na samom početku 21. veka.

Ono što definitivno ohrabruje jeste što je taj broj osetno smanjen i to u vremenu pandemije korona virusa, kada je psihičko zdravlje stavljeno na veliki test.

Pandemija korona virusa i izolacija koja ju je ispratila dovela je do značajnih problema sa mentalnim zdravljem, upozoravaju već godinu i po dana stručnjaci. Ali, očigledno je da uticaj korone na našu psihu nije tako jednostavan - on ima i dobre strane, koje upravo pokazuje ova statistika. U trenucima kada je smrt svuda oko nas, kada se brinemo za najmilije, kada nam je ograničeno viđanje i ne želimo da ih povredimo, suicidne misli su se kod onih koji ih imaju - smanjile.

- Dodatna kriza koju smo svi doživeli sa tim korona virusom mobiliše neke odbrambene snage organizma. Nalazimo energiju da se borimo protiv zaraze, ali pobedimo i neke druge probleme. Suicidni ljudi mobilišu vitalnu energiju za život. Takođe, okrenuti smo sebi, ljudi su bili pretežno sami, a onda čovek hteo ili ne, razmišlja o sebi. Dođete do raznih zaključaka, ponekad veoma zdravih. Korona virus je mogao da pomogne ljudima da se suoče sa problemima - objasnio nam je psihijatar, profesor dr Jovan Marić.

Foto: Telegraf

Epidemija samoubistava počela je sedamdesetih godina. Zanimljivo je da smo u posleratnim vremenima, davne 1956. godine imali 758 samoubistava na godišnjem nivou, da ni se početkom dvehiljaditih taj broj udvostručio. Prema nekim istraživanjima u bivšoj Jugoslaviji u sredinama gde je bilo više ubistava, poput Kosova, beležilo se manje samoubistava. Tamo gde je, kao u Sloveniji, kriminala bilo manje, više je bilo suicida.

Ipak, potrebno je gledati stopu na 100.000 stanovnika, a ona je visoka kada pređe 15, objašnjava profesor.

- Samoubistvo je nadramatičnija stvar u psihijatriji. To je jedini susret psihijatara sa smrću i zato uvek mnogo vodimo računa o pacijentima. Ako lekar, na primer, odlazi na godišnji odmor i nema ga, na primer, mesec dana, on nema komunikaciju s pacijentima, pa mora da obavi razgovor pre odlaska. Takođe, kada puštamo pacijente van odeljenja, na primer, na vikend kućama, postoji opasnost da dođe do greške lekara - objašnjava Marić.

Greška je, u stvari, pogrešna procena. Ali procena nije nimalo laka. Razlog suicida može biti depresija, ali i genetska predispozicija, pa i neke druge mentalne bolesti.

- Postavljamo pacijentima pitanja tipa: "Da li imate osećaj da vam se srušio život", "Da li imate osećaj da vam se ne živi", "Na koji način biste to uradili". Ima mnogo pitanja. Pokušaj samoubistva, kada pacijent prereže vene ili popije lekove, ali ne uspe u tom činu, veoma je opasan, odnosno bitan signal lekaru, jer je po pravilu realizovanom smaoubistvu prethodio pokušao. Obavezno pitamo pacijenta i da li je u porodici imao duševnih bolesnika i da li je bilo suicida i alkoholizma - kazao je dr Marić.

Što se tiče smaoubistava kod dece, taj broj, nažalost, varira iz godine u godinu, tako da nema suštinski vidljivog napretka. Prošle godine nije se ubilo nijedno dete, a takve godine u statistici su retke. U poslednjoj deceniji najcrnja je bila 2016, kada je suicid izvršilo petoro dece.

Hrabrost je da živite

Pacijenti često kažu da "nemaju hrabrosti" da izvrše suicid. Naprotiv, oni su time hrabriji, priča Marić.

- Ja to postavim ovako: Hrabrost je da živite sa nedaćama i da pobedite nedaće.

Žene alkoholičari - rizična grupa

Posebno treba obratiti pažnju na žene koje su sklone alkoholizmu, upozorava dr Marić.

Alkoholizam žena je specifičan i nosi povećan rizik od samoubistava.

Znaci koje ne treba ignorisati kod dece

- Ono na šta roditelji treba da obrate pažnju su promene u ponašanju dece bez vidljivog povoda, kao što su npr. iznenadna povlačenja u sebe, plačljivost ili pak iznenadni izlivi iritabilnosti, besa ili ljutnje koji nisu srazmerni situaciji, promene u ritmu spavanja ili u apetitu, namerna samopovređivanja, kao i vraćanje na neke obrasce ponašanja koje su bili karakteristični za mlađi uzrast - kazali su u "Lazi Lazareviću".

(Telegraf.rs)