Deda Pero nema mira, "ako ležim, samo mislim kad ću umreti": 7 decenija njegov nakovanj odjekuje Osečinom

Foto: RINA

Da je rad stvorio, ali i održava čoveka najbolji je dokaz deda Pero iz Osečine koji je odavno ušao u devetu deceniju života, ali i dalje ne odmara. Dok većina njegovih vršnjaka teško drži i kašiku, ovaj vredni kovač iz ruku ne ispušta težak kovački alat. Radni staž mu traje više od 70 godina, a svo to vreme neprekidno barata čekićem i nakovnjem. Petar Aleksić je diplomirani kovač iz Osečine, koji svedoči o vremenu u kom se od ovog zanata moglo lepo živeti. Umeće da potkuje konja ili vola, naklepa sekiru ili napravi sejaču i dan danas mu ne predstavlja problem, ali nema kome, sem onome ko nije imao mogućnosti da kupi savremenu mehanizaciju.

- U moje vreme imati zanat u rukama, zlata si vredeo. Ovo mesto je tada bilo brdovito, radila je zaprega, potkivao sam konje, volove, pravio sejače, kopačice, ono što je potrebno našem poljoprivrednom seljaku, svakome su trebale moje usluge. Posle toga došlo je do traktora, mehanizacije, selo bilo sve praznije i mnogo napuštenih ognjišta, nema više tih ljudi koji se bave poljoprivredom, a tako je i zanat polako počeo da propada, ali još uvek treba neka usluga - rekao je za RINU Petar, starina od 90 leta.

Preporučujemo

Polovinom prošlog veka Pero je stekao prva znanja o zanatu koji će ga kroz život voditi. Za ovih 70 godina rada mnogo toga je video i svašta mu je prošlo kroz ruke, u to vreme kada je u selima bilo mnogo više ljudi, a mnogo manje mehanizacije.

- Zanat sam učio u Osečini kod Jordana kovača od 1946. do 1949. godine gde sam počeo da radim kao kalfa, a onda sam otišao u vojsku. Posle vojske polagao sam majstorski ispit i onda sam osnovao kovačku radionicu. Samostalno sam počeo da radim davne 1955. godine u Osečini, gde sam kupio plac, kuću i radionicu - kaže Aleksić.

Njegova radionica slika je jednog prohujalog vremena u kojem je kovač bio značajan koliko i stolar, lekar ili pop. Verovatno da ne postoji domaćinstvo u okruženju kome ovaj starac nešto nije isklepao ili naoštrio.

Spala knjiga na jedno slovo

- Bilo je u ovom mestu pet kovača, ali sada sam ostao samo ja. Imam jedan hektar zemlje na kome imam kupine i maline, pa malo provedem vreme tamo, malo u radionici. Ne mogu da sedim, imam radnu naviku, ako ležim samo mislim kad ću umreti, dosadno mi. Kad uzmem nešto da radim, to mi bude zadovoljstvo kad sam nešto napravim u ovim godinama, jer rad čini čoveka - rekao je Pero.

On naglašava da je važno je biti dobar u svakom poslu koji radiš, samo ono što je važnije od toga jeste kakav ste čovek. Sudeći o komentarima i mišljenju svojih komšija Pero je i taj ispit, poput kovačkog, položio sa najvišom ocenom.

- Mene su sretali ljudi i pitaju me za Pera kovača, hteli su da im ja radim, znači imao sam poverenje jer se dobar glas daleko čuje, ali za mene prvo je važno biti dobar čovek, pa tek onda majstor. Ne znam čemu vodi ovo kad omladina neće da radi, jer posao nije unosan, dobro, možda nije unosan, ali nešto mora da se radi, ne vredi - kaže kovač.

Decenije iskustva učinile su da kovač Pero od oka zna da li je sekira spremna za kovanje, a temperature razaznaje po bojama čelika.

- Prvo se radilo ručno, a sad se radi sve na dugme. Kad sam došao iz vojske i položio majstorski ispit, tek tada sam mogao da otvorim radnju - kaže Pera kovač.

Sedam decenija ovaj nakovanj odjekuje glavnom ulicom Osečine, a i kovač Pera kaže da nakovanj i teški kovački čekić neće ostaviti sve dok je na ovom svetu i sve dok staračka desnica može da iskiva usijano gvožđe.

(Telegraf.rs)