7 minuta neprijatnosti: Gledali smo kako čovek šeta s belim štapom, postoji razlog zašto mu nismo pomogli

Pokušajte da sa povezom preko očiju izađete iz autobusa 77 nasred Zelenog venca, pređete Brankovu ulicu i spustite se na okretnicu busa 84. Boban Veličković pred našim kamerama pokazao je kako to izgleda, ali bez poveza - jer on jeste slep. Ohrabruje sve koji koriste beli štap da izađu na ulice, samostalno se provozaju busem, ali bori se i da za to imaju bolje uslove - od taktilnih traka do zvučnih najava u autobusima i tramvajima.

Nije bilo lako, prateći Bobana kako savladava prepreke trebalo nam je desetak minuta da "pronađemo" stanicu 84. Zamolili smo ga da se kreće kao što to inače čini, bez naše pomoći. Nije bilo prijatno naći se u ulozi nemog posmatrača, ali hteli smo da dočaramo kako izgleda njegovo kretanje kada se sam nađe na ulici. A često šeta i samostalnost je za slepe osobe veoma važna.

- Bolje je da ne prolazimo kroz podzemni prolaz, zato što je teško proći tuda sa štapom, naročito kada ima prodavaca sa kutijama, onda ih udaram štapom. Idemo preko pešačkog prelaza - rekao nam je.

Svaki udar štapa o asfalt odjekne. Njegovim vrhom Boban traži slobodan put, ne znajući da li će udariti o nečiju nogu, stub, rupu, betonsku prepreku... Štap spušta i na kolovoz, gotovo pod točak autobusa.

U jednom momentu je dotakao ženu, ona se okreće i brzo shvata o čemu se radi. "Izvinite, je l' sam na pešačkom prelazu?", upitao ju je, a ona mu je kao spremna odgovorila. Nije uvek odgovor tako prijatan. Kako nam je ispričao Boban, susretao se čak i sa pitanjem "Gde gledaš!?"

Pešački je prepun ljudi, neki žure, trče, nose torbe. Ljudi ne obraćaju pažnju na njega. "Op, izvinite", rekao je u jednom trenutku.

Sa druge strane ulice već mu je bila potrebna pomoć. Tačnije, ruka. Spustiti se stepenicama nije nimalo lako. Jedan dečak odvojio je par minuta i sproveo Bobana do okretnice. Ipak, dalje nije mogao da mu pomogne, nije znao gde staje autobus 84.

Boban počinje da luta. Odjednom je nasred puta, štap koji bez prepreka udara u asfalt znak je da je baš pogrešio. Vraća se, nekako, do trotoara, ali kreće na pogrešnu stanicu.

"Neverovatno je da na Zelenom vencu nema ljudi", rekao kada je shvatio da nikoga nema u blizini i da niko ne prilazi da mu pomogne.

"Jel znate gde staje 84?" uzalud je pitao ljude.

Udara u hidrant, nailazi na bekućnike, oni se bune. Konačno, uspeva da pronađe stanicu.

- Videli ste, 10 ljudi sam pitao, čak ni ljudi koji vide nisu znali gde staje autobus 84, a to je redovna linija koja vozi u pravcu Zemuna. Na Zelenom vencu je uvek živo. Frekventno čvorište, mnogo autobusa dolazi, mnogo je presedanja, ljudi, svi su zauzeti, obično kasne, ili imaju slušalice... Moram da priznam da postoji puno divnih ljudi u ovom gradu, koji su uvek spremni da nam pomognu i da nam izađu u susret, koliko to znaju i mogu - priča nam Boban.

Ali, šta grad može da uradi da se ovi ljudi lakše kreću? Na sastanku sa nadležnim funkcionerima Boban je učestvovao kao predsednik organizacije "Gledamo srcem". Imao je četiri ključna zahteva: Da vozilo koje je treće po redu na stanici ne otvara vrata (što inače nije dozvoljeno), ili da ako to vozač i učini da bi pustio putnike koji čekaju, ipak stane i ispred stuba još jednom; Da se vozila gradskog prevoza ozvuče, tako da i spolja može da se čuje o kojoj liniji je reč (to bi značilo i slabovidima, starijima ljudima), da prvi validator nema isključe zvuk, i da budu ozvučeni semafori.

- Jedna od naših incijativa je bila da bude što više takltilnih traka, to je usvojeno u razgovoru sa gradskim urbanistom Markom Stojčićem, došli smo do usaglašenja da svaka nova ulica u Beogradu koja se rekonstruiše, a da je trotoar širi od metra, ubuduće ima taktilnu traku. To nam je neophodno da bismo uz pomoć belog štapa radi orijentacije i određivanja pravca kretanja na taktilnim trakama nemamo barijere - priča nam Veličković.

Kako kaže, ranije su veliki problem bile trafike, kao i nepropisno parkirani automobili. Sada je, barem centar grada, znatno uređeniji po tom pitanju.

Ulazak u autobus bio je malo teži. Boban je krenuo ispred, pa smo mu pomogli da pronađe vrata. Ubrzo su mu oslobodili mesto rezervisano za njega, napred. Opipavao je da li je tu validator i osluškivao je koja je sledeća stanica. Veliki je problem kada se na prednjem validatoru isključi zvuk. Ako to smeta vozaču, kaže Boban, može samo da se utiša. Uvek ulazi i izlazi na prednja vrata i vozači mu izlaze u susret, kao i putnici.

Kako "vidi" raskrsnice

Svaki zvuk, miris i dodir u ambijentu koji nas okružuje, slepima pomaže da osete prostor. Ponekad, kaže Boban, izoštreno čuje čak i privatne razgovore drugih ljudi.

- Kad naiđemo na prvu poprečnu ulicu, oseti se promena ili strujanje vazduha, znači obraćamo pažnju kad presecamo ulice, znamo da nailazimo na raskrsnicu jer osetimo promenu temperature i drugo strujanje vazduha. Gde nema taktilnih traka, zamolimo nekoga od prolaznika da nam pomogn - priča Boban.

Ta pomoć je dragocena, kadgod vidite slepu osobu nemojte se dvoumiti da li da joj pomognete. Ona će vas uhvatiti za lakat, a kada nađete na uski prolaz, potrebno je da slepoj osobi kažete da stane iza vas - Boban to zove "vozić". Tada svojim telom, ramenima, oslobađate slepoj osobi prostor za kretanje između stobova i zidova.

Inače, oni imaju pravo na besplatnog vodiča preko Sekretarijata za socijalnu zaštitu, ali samo radnim danima. Ipak, moraju tu osobu da pozivaju i da se s njom dogovaraju samo da bi obavili neku tako jednostavnu stvar kao što je kupovina ili šetnja. Zato je važno samostalno kretanje, beli štap, pristupačan grad i gradski prevoz, jer osećaj samostalnosti blagodetan je za psihičko zdravlje ovih ljudi.

- Psihološka podrška je jako bitna. Ja sam kasnije oslepela osoba, otac sam četvoro dece i oženjen sam i živim u predivnom drugom braku. Ja ne znam kako izgleda moja sadašnja supruga i ne znam kako izgledaju moje poslednje dvoje dece, jedna od mojih najvećih želja je da mogu da ih vidim samo na minut. Ali ovo nije patetika, ja nisam neko ko se žali i plače, ja sam onaj ko stimuliše i motiviše i poziva ljude iz moje populacije da se osnaže, ohrabre, da prevaziđu sve te strahote i da jednostavno izađu napolje - ispričao nam je Veličković.

- Da li postoje prepreke? Da li postoje neporijatnosti? Da li ćemo se udarati, da li ćemo se spoticati? Da, naravno! Ali, ja sam nekad igrao mali fudbal, pa sam padao, povređivao se, pa šta? Najvažnije je da ne upadnemo u rupu, sve ostale povrede nisu strašne. Mi u udruženju imamo pomoć psihologa i pihoterapeuta, to ne znači da mo ludi, mi bez tih ljudi ne možemo da budemo to sto jesmo, da imamo osmeh na licu i da izađemo napolje.

Govorni semafor nije za gluve, nego slepe

Koliko ljudi nemaju svest o problemu slepih osoba pokazuje činjenica da neki ne znaju ni čemu služi beli štap. Jedna situacija na semaforu nasmejala je našeg sagovornika, ali pokazuje koliko je razmišljanje o problemu osoba sa invaliditetom nekada toliko skrajnuto u našim glavama.

- Stajao sam jednom na semaforu sa ćerkicom od 7 godina. Čekali smo da nam zvučni semafor da znak da možemo da pređemo ulicu. Pored nas je stajala gospođa, takođe s detetom, i to dete je čulo zvučni signal i pitalo je mamu: "Šta je ovo?", a ona mu je odgovorila: "To ti je, sine, semafor za gluve". Ispravio sam gospođu i rekao sam detetu da se mama malo zbunila, da je to semafor za slepe - priča nam Boban.

(Telegraf.rs)