Iako je u kolicima, hrabra devojka iz Bujanovca radi u salonu: Sređujem Srpkinje i Albanke, meni su svi ljudi

Arife Selimi (36) doživela je saobraćajnu nesreću u ranom detinjstvu. Ona ju je koštala hoda i bezbrižnog odrastanja. Sa četiri i po godine sela je u invalidska kolica, ali je ona nisu sprečila da se školuje, zaposli, ode u penziju, otvori svoj frizerski salon, nastavi porodičnu tradiciju, položi vozački.

Kako se u njenom glasu moglo čuti, reč je o jednoj zadovoljnoj i veseloj osobi, koja prihvata sve svoje životne okolnosti. Sve što ume da uradi i sve što radi sama stavlja na spisak svojih uspeha. Na noge se, kaže, ne oslanja, ali ima jake ruke.

- To je dobro za mene - ističe u razgovoru za Telegraf.rs.

Arife iz Bujanovca, ima ne samo jake ruke, nego i vešte prste. Već pet godina ulepšava svoje sugrađanke.

- Dolaze mi Srpkinje, Romkinje, Albanke. Ja nemam ograničenja - da nekog volim, a nekog da mrzim, za mene su svi ljudi. Dolaze mladi, dolaze stari... Kako ti poštuješ ljude, tako ti vrate. Ako radiš posao dobro, oni će da dođu - kaže nam navodeći da radi "na zakazivanje", te da dnevno primi jednu do dve mušterije.

Radi iz kolica i više od tog broja mušterija za nju bi bilo previše.

- Ako uzmem više, to bi mi bilo teško - kaže navodeći da posao obavlja s ljubavlju, te da joj je lakše nego ranije: - Tako je na svakom početku, ali sam se navikla.

Najviše voli farbanje, sa nestrpljenjem iščekuje krajnji rezultat.

- Juče sam radila šatiranje na crvenu kosu, bila sam oduševljena onim što sam izvela - sa ushićenjem govori o zadovoljstvu koje joj pričinjava uspešno obavljen posao.

U Opštini zaradila (prevremenu) penziju

Prethodno je bila zaposlena u Opštini. Radila je za fotokopir mašinom. Na tom radnom mestu provela je 13 godina. Potom je otišla u prevremenu invalidsku penziju. Kaže da se zaposlila zahvaljujući udruženju paraplegičara iz obližnjeg grada, te da je zahvaljujući njima imala uplaćene doprinose i dobijala platu.

- Svaka opština može da zaposli jednog paraplegičara. Trebalo je da radim još dve godine do pune penzije - govori sa nezadovoljstvom ističući da je te 2018. osetila gorčinu i nepravdu, te da joj penzija iznosi 14.000 dinara.

Frizerski salon ima od 2016. godine. Objašnjava kako je na taj način ne samo popunila vreme, već nastavila porodičnu tradiciju. Vikendi su joj bili besposleni, a u najužoj petočlanoj porodici jedna je od troje koji se bave tim zanatom - otac, brat i ona.

- Ja sam navikla da radim. Subotom i nedeljom mi je uvek bilo dosadno. Hoću da budem uz ljude i da oni budu uz mene. Evo, ceo današnji dan pada kiša, a nekad i leti budem po 24 sata zatvorena - kaže ističući da je nezaposlenost najveća muka njenih sugrađana sa invaliditetom: - Zaposlenje je ono što muči paraplegičare. Ako nije zaposlen, on je non-stop u zatvorenom. Drugačije je kad ideš na posao. Kad si zaposlen, imaš osam sati da radiš, malo odmaraš, malo ustaneš, ide vreme... Ovo te psihički ubija, kad si kod kuće.

Besprekoran vozač, bez ijedne kazne

Kaže i da je salon prvo bio u selu nadomak Bujanovca, gde je rođena. Potom je odlučila da se približi svojim mušterijama, pa je lokal premestila u grad. Do njega dolazi autom koji sama vozi. Položila je pre šest godina i može se pohvaliti besprekornim vozačkim stažom.

- Dobar za sad. Kaznu nisam platila nikad - odgovara na pitanje kakav je vozač: - Vozim automatik, imam BMW.

Kaže da se sugrađani ponekad čude kad je vide za volanom.

- Kad me vide u kolicima, pa odjednom posle vozim, svi se pitaju da li sam to ja ili neka druga - govori za naš portal.

Kada je doživela saobraćajnu nesreću, bila je još dete. Kaže da je stajala na trotoaru, a da je pijani vozač autom naleteo pravo na nju. Potom je usledilo dugo lečenje, mnoštvo bolnica, lekara, različitih mišljenja, uglavnom saglasnih u jednom - da nema nade za oporavak.

Saobraćajna nesreća joj odredila život

- Bila sam sedam nedelja u komi. Pršljenovi su mi povređeni, uništeni. Postala sam paraplegičar. Lepo sam porasla, samo što ne mogu da hodam - kaže izmirena sa svime što je proživela: - To je trajno stanje, paraplegija 100 posto. Mogla bih da ostanem potpuno nepokretna, kad bih se operisala, a ja već 20 godina nisam išla kod doktora. Odeš da ti jedan nešto kaže, drugi da ti nešto kaže, to mi je teško padalo. Dobro se osećam, neću da idem nigde.

Ne samo da ne želi da se operiše, već kaže da je u kolicima njen život. Uz mnogo pomoći mogla bi stati na svoje noge, fiksiranih kolena i uz štake praviti korak po korak, kao beba. Međutim, ne želi.

- Kad se podignem na noge... nisam navikla, lepše mi je u kolicima. Tu mi je život dobar - iznova iznenađuje smirenošću i vedrinom.

Čoveka koji je tog kobnog dana sedeo za volanom ne čuva u sećanju.

"Letela" od udarca, u padu povredila kičmu

- On je bio kriv, prešao je u desnu stranu. Bio je pijan. Kako me udario, odbacio me 2m u vazduh. Pala sam na leđa. Nije osuđen. Bio je oko dva meseca u zatvoru. Posle su ga pustili. Nije živeo ovde, već u Nemačkoj. Kad sam se probudila iz kome, došao je samo jednom da me vidi. Od tada nikakav kontakt nemam. Ja sam bila mala, ne sećam se ničeg. Nije me zvao ni on ni njegova familija - govori Arife.

Objašnjava da je posle nesreće bila na lečenju u Makedoniji, Nemačkoj, u Sloveniji. Slali su je lekari po banjskim lečilištima, na snimanja u Novi Sad. Srpski, na kome sve vreme razgovaramo, naučila je u Beogradu. Kaže da je provela godinu dana na rehabilitaciji na Dedinju. Tu je završila i prvi razred. Onda je po povratku u Bujanovac u osnovnu školu krenula iznova.

- Da naučim ostala slova na albanskom jeziku - navodi razlog.

Srednju ekonomsku školu je završila vanredno. Kaže kako nije mogla da se popenje na drugi sprat. Završila je i kurs za frizera.

Sebe opisuje kao čoveka koji voli ljude.

(Telegraf.rs)