Vlado se sa drugom peo na vagon, pa ga je spržio udar od 25 hiljada volti. Ne stidi se tela, srećan što je živ

Foto: Privatna arhiva

Vlado Bigović je imao 17 godina kada je rešio da se na železničkoj stanici u Nikšiću sa drugom takmiči ko će pre da se popne na vagon. Pobedio je. I pao. Onesvestio se u plamenu.

Preporučujemo

Vispreni dečak spreman na svaki izazov preko noći morao je da sazri i prebrodi onaj najteži - izazov da pogleda smrti u oči i prkosi joj do pobede. Odmah po padu s vagona izgubio je svest. Sledeće čega se seća je Beograd, Klinila za opekotine, plastiču i rekonstruktivnu hirurgiju.

- Znao sam posle prve operacije da sam životno ugrožen i da niko ne može da mi garantuje da ću sutradan da se probudim. Nisam mogao da spavam do 4-5 ujutro. Onda me probude u 7-8 da mi priključe infuzije. Nisam imao volju da spavam, ni da jedem - priča u ispovesti za "Telegraf" Vlado Bigović.

Sa preko 50 posto spržene kože, prognoze za njegov život bile su teške. Jednostavno, to je takvo stanje u kome pacijent može da se probudi s osmehom, a istoga dana umesto u san utone u komu. U prvih mesec-dva nema ni pomisli o poseti ili bilo kakvom kontaktu s porodicom. Tu je samo on, njegova hrabrost i uteha lekara.

"Da li si izgovorio neku rečenicu svojim najbližima, a da si znao da bi mogla da bude poslednja", upitali smo ga.

- Ja sam ovako u sebi mislio sve i svašta, ali nisam mogao da im kažem. Prvi put sam oca i brata mogao da vidim preko prozora nakon mesec i po dana. To su bili trenuci u kojima sam počeo pomalo i da ludim. Gledao sam samo doktore i sestre, pa su mi se pričinili glasovi i krenuo sam da ustajem i bežim. A kada su dolazili veći bolovi nije mi bilo do života, jaukao sam i plakao - priča nam Vlado o najtežim trenucima.

Da bi preživeo, kožu su morali da daju njegovi najbliži - otac, brat i prijatelj njegovog oca.

- Bolno je, bogami bilo njima, i to dosta. I oni su morali da zovu terapeute posle toga je teško hodati. Zahvalan sam i svim prijateljima koji su mi pomogli, koji su trčali i radi krvi i radi kože, skupljali donacije... - priča Vlado koji je posebno zahvalan podgoričkim i beogradskim lekarima.

Bolovi su, srećom, bili samo povremeni. Analgetici su uradili svoje. Ali, Vlado je kao tinejdžer morao je da trpi da ga presvlače, menjaju kateter, morao je nepomičan i zarobljen da čeka dan kada će mu neko saopštiti da za svoj život više ne treba da strepi. A onda, trebalo je da se izbori da stane na svoje noge, jer je bio u kolicima.

Malo po malo terapeuti su ga podigli na noge. Čeka ga još jedna operacija, ali funkcioniše normalno. Naravno, ne može baš da igra fudbal, noga mu ponekad klecne, ali može da radi - zajedno sa ocem i braćom u radionici u Nikšiću.

Ponovo je onaj stari, druželjubivi dečak, ponovo ide na plažu. Jedino što na sebi nosi beleg koji će ga pratiti celog života. Beleg sreće, a ne nesreće - jer izašao je kao pobednik iz najtežeg stanja i naučio lekciju da zdravlje, porodica i prijatelji jedino vrede u životu.

- Najveću snagu dala mi je porodica. Imam petoro braća, tri sestre, oca i majku. Nas devetoro dece - priča Vlado.

Vidljive posledice na telu ne krije - živi bez kompleksa.

- Ožiljak mi prekriva manji deo leđa, ali čitave grudi, desnu ruku i nogu. Iz desne noge su mi povadili dosta mišića. Ja se ponašam kao da se ništa nije dogodilo i nemam nikakvih kompleksa. Ljudi me zagledaju na plaži, čudno im je, neki priđu i pitaju šta se desilo. Ja im kažem: "Bio sam sa drugom i drugaricom, popeo sam se na vagon, a oni ne mogu da veruju da sam preživeo udar pod naponom od 25 hiljada volti".

O tome kako je izgledao dan kada je umalo izgubio život mogu da mu ispričaju samo prijatelji koji su bili sa njim. Vlado se seća vagona, ali ne i bljeska koji ga je bacio na ivicu života i smrti.

- Drugarica se onesvestila kada je videla šta se dogodilo. Udario me je luk i pao sam na šine. Odeća mi je gorela. Drug je, srećom, bio malo dalje od mene i nije bio povređen i brzo je počeo da gasi plamen na meni, pozvao je policiju i hitnu pomoć - prića Vlado.

Kaže, znao je da je visoki napon opasan, čak i ako ne dotakne žicu, ali je verovao da sporedni kolosek nije bio u funkciji...

Zahvalnost lekarima

- Posebnu zahvalnost dugujem dr Marinku Paunoviću iz Kliničkog centra centra Crne Gore i doktorki Biljani Ćertić iz Kliničkog centra Srbije, jer da nije bilo njih, ne bi bilo ni mene - kazao je Vlado.

Dr Paunović je objasnio u kakvom stanju je primio Vladu. Odmah je konstatovano da se dečak bori za život i da je najbolje rešenje da se što pre, avionom, prebaci na lečenje u Beogradu.

- Sedamnaestogodišnji dečak Vlado Bigović iz Nikšića je primljen u Klinički centar Crne Gore zbog teških povreda, opekotona zadobijenih usled udara Voltinog strujnog luka, na više od polovine ukupne površine tela, koje su u tom momentu ugrožavale njegov život i Vlado se nalazio u izuzetno teškom stanju. Nakon primarnog hirurškog zbrinjavanja i stabilizacije opšteg stanja pacijenta u ovoj ustanovi u vrlo kratkom vremenskom periodu, koje u ovakvim situacijama i te kako ima važnu ulogu, plastični hirurzi ove ustanove doneli su odluku, s obzirom da se radi o pacijentu teškog opšteg stanja i osobi mlađeg uzrasta, da ga upute u Kliniku za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju KCS u Zvečanskoj, specijalizovanu ustanovu za lečenje ovakvih vrsta povreda - objasnio je za "Telegraf" dr Paunović.

Doktor je spomenuo sva važna imena u ovom "lancu života" i istakao da beogradska Klinika za takve situacije uvek ima otvorena vrata. U ekspresnom roku primljen je i Vlado.

- Takav vid transporta podrazumeva brzo i adekvatno lečenje, kao i tehničke procedure u kojima su, pored dr Paunovića iz Podgorice i dr Bilje Ćertić iz Beograda, aktivno učestvovali direktor Centra za Plastičnu i rekonstruktivnu hirirgiju Hirurške klinike KCCG Doc. dr Zoran Terzić i dirktror Klinike u Zvečanskoj Prof. dr Milan Jovanović. Inače, saradnja između ove dvije ustanove ima dugu tradiciju. Tako se zahvaljujući stručnosti i angažovanosti lekara i medicinskog osoblja KCCG-e i u adekvatnom vremrnskom intervalu Vlado našao na odeljenju doktorke Ćertić, gde je lečen i spasen - dodao je Paunović.

Kako kaže dr Biljana Ćertić, načelnica Odeljenja opekotina sa intenzivnom negom, borba za njegov život trajala je dva meseca, a njegov otac pokazao je veliku brigu i požrtvovanje.

Dr Biljana Ćertić, Foto: Mateja Beljan

- Dva meseca je trajala borba za život. Opekotine su zahvatale oko 50 posto površine tela i sve su bile izuzetno duboke. Uz ogromno znanje i iskustvo život je pobedio - kazala je dr Ćerić.

- Imao je 4 velike operacije. Urađene su dve homotransplantacije (koža sa donora) i dve autotransplantacije (sopstvena koža). To je bio period kovida, sa ograničenim kretanjem, a otac je čitav period lečenja bio u Beogradu i pronalazio načine da na dnevnom nivou dobije informacije u kakvom se stanju nalazi Vlado. Granice su bile zatvorene i bio je neuobičajen transport tj, povratak u Crnu Goru. Jednim kolima je stigao do granice Crne Gore, a odatle drugim kolima do kuće gde ga je čekala mnogobrojna porodica, te su konačno, posle 2 meseca neizvesnosi i borbe za život svi bili na okupu.

Doktorka je istakla i da je Vlado najpre morao da bude transportovan iz Nikšića u Podgoricu, odakle je upućen za Beograd i to svega nekoliko dana pre potpunog zatvaranja granica zbog pandemije korona virusa.

(Telegraf.rs)