Nemaju prilike za prvi poljubac, dopisuju se i uče iz trpezarije. Ko će odmrsiti klupko korona generacije?

Zvoni im alarm - pet do 8. Uključuju komp, "pale" zoom i lica njihovih drugova pojavljuju se na ekranu. Provode više vremena sa roditeljima u kući nego generacija koja je 99-te bila raspuštena zbog bombardovanja. Druže se preko vajber grupa, katkad sede ispred tržnog centra, ali mnogi nisu iskusili klubove i zabave. Sa profesorima su gotovo na "ti", odgovaraju im smajlijima i stikerima, a na listi u "chatu" su im zajedno sa drugovima. Oni su korona generacija.

Klinci koji sada imaju 17-18 godina stasali su u vremenu u kom je prostor postao relativan i virtuelan, a odnosi površni i sve češće neformalni. Kako razlikuju bliske prijatelje od poznanika, kako osećaju distancu i autoritet? Postoje li te kategorije kada je sve na "klik"?

Neki od njih doslovno su u stezi - mlad čovek lišen putovanja, prilika za istraživanje, ekskurzija, radionica, vezan za "zum" i "surf" i kao u nekom ratu, mladost provodi u svom bloku bloku, kraju, zgradi.

Još je veći "šok" kada se u učionice vrate. Odjednom su u onim starim, poznatim ulogama, gde se vi poznaju, a profesori sede na uzvišenoj katedri. Ili bi trebalo da bude tako...

Jedna od najtužnijih priča srpske prosvete u koroni sigurno je i ta što mnogi prvačići, zbog onlajn nastave, prošle godine nisu stigli ni da se upoznaju.

- Evo, naši prvaci od prošle godine upoznaju se tek od ovog septembra, kada već idu u drugi razred. Ipak, prvake je na neki način spasilo neznanje, odnosno to što nisu ni znali šta propuštaju. Više su patili njihovi roditelji i učitelji - priča za Telegraf Nataša Vasić, direktorka OŠ "Drinka Pavlović" u Beogradu.

S druge strane, kaže ona, srednjoškolce je manjak druženja i viđanja sa vršnjacima u školi baš rastužio. Pripremali su se za novo društvo, novo okruženje, a najveći deo vremena proveli su u četiri zida svoje kuće.

- Moja ćerka je prošle godine krenula u prvi razred srednje škole. Radila je sa drugom iz odeljenja neki projekat onlajn. Super su prošli. Posle 10 dana, došla je u školu na pismeni zadatak. Sedela je na stepenicama i neko je viknuo "Dorotea". Ona se okrenula, a okrenuo se i još jedan dečko. Prišao joj je i rekao: "Pa to si ti, mi smo radili onaj projekat onlajn". Tako to izgleda u koroni, prvo su se upoznali onlajn, pa tek onda slučajno sreli u školi - prepričava Vasić.

A devojčica koja nas je tokom vanrednog stanja očarala svojim magičnim glasom, pevajući sa terase u Šapcu za vreme "aplauza lekarima", Anastasija Bogadnović, nije ni slutila da će zatvaranje zapravo obeležiti njenu mladost.

- Meni lično najviše fale žurke, izlasci, koje niko neće da pravi zbog mera i svega, jer smo svi kad-tad preležali i većina na težak način to podneli i sad se svi paze... Nedostaje mi pogled uživo dok pričam sa nekom osobom, jer mi se iskreno smučilo ovo kuckanje, pričanje i snimanje. Željni smo svi, ne samo ja dobre zabve putovanja ekskurzije. Treća sam godina, a nisam išla još na ekskurziju - priča nam Anastasija.

Kako kaže, u svom okruženju čuje komentare: "Mladi samo da piju i to", ali zaboravljamo šta je suština izlazaka. Razmena misli, dodira, osećanja, emocija, podrška, smeh, odrastanje...

- Ne pijemo svi i nismo svi isti. Samo tražim to neko druženje, upoznavanje. Mi devojke a pogotovo muškarci smo izgubili osećaj za prilaženje jedni drugima i sklapanje emotivnih veza. Baš sam pričala sa drugom na tu temu, kaže "Nisam smuvao neku devojku uživo ne pamtim".

Ni "muvanje", dakle, više nije "uživo".

- Tek posle nekih mesec dana ako se vidimo shvatimo da možda nije to to, razočaramo se i onda smo i tu se otvara ona tema zašto su svi tinejdžeri depresivni, "smoreni" i samo na telefonima, pa zato što nam se sve na to i svelo - zaključuje Anastasija.

Najveći problem je što niko od đaka ni profesora ne zna koliko će ova situacija trajati. Neki su se već prilagodili situaciji, ali pitanje je koliko su "nova pravila" ustaljena, da li ih svi razumeju na isti način i da li ona omogućavaju da se ispune sve društvene i obrazovne potrebe đaka.

Na primer, formiraju se uže grupe đaka u okviru istog odeljenja i onda je neobično kada se licem u lice sretnu u učionici.

- U prvoj godini smo bili podeljeni na grupe po jezicima i tako je svaka grupa imala neku svoju dinamiku i niko se nije nešto mnogo družio sa decom izvan svoje grupe. I onda je došla druga godina, gde su nas sve spojili i malo je bilo čudno, videlo se da smo podeljeni iako smo svi bili fizički zajedno. Sada su nas opet podelili, ali drugačije u odnosu na prvu godinu. Ali iskreno, navikla sam da budemo podeljeni, tako da mi kombinovana nastava leži. Sviđa mi se ovaj balans. Ova grupa mi je "top" - kazala nam je jedna učenica drugog razreda.

Međutim, nije samo škola deo odrastanja i obrazovanja.

Anastasija, na primer, ima želju da razvija svoj talenat i svoju ljubav - pevanje. Ali kako je to moguće bez putovanja, nastupa, takmičenja?

- Ne usavršavam se, nego malo što mogu ovde i to je to. Nema ni sa kulturnim društvom putovanja i druženja, tu je bilo da upoznajemo ljude sa svih krajeva, a evo već dve godine toga nema - ispričala nam je ona.

Pitali smo i jednog roditelja dva dečaka, kako uspeva da izađe na kraj sa celom situacijom u kojoj gleda sopstvenu decu kako odrastaju kod kuće.

- I mi smo pogubljeni, a kamoli oni. Oni su mala inteligentna bića i koriste ovu celokupnu situaciju, a ja se trudim da ih hranim pozitivnim stvarima: muzikom, sportom, prirodom, pričama iz istorije, kako je nekada bilo. Trudimo se da ne osete to, ne gledamo televiziju, osim sporta i nekih serija. Svesni su da će to proći - ispričao nam je Marjan.

Prošla školska godina je bila vrlo komplikovana, jer su od samog početka đaci krenuli bez pripremne faze upoznavanja sa vršnjacima i sa nastavnicima. Morali su da se snalaze kako znaju i umeju, a način komunikacije se promenio, priča za Telegraf dečji psiholog Gordana Mijalković.

- Onlajn komunikacija je bila dominantna, izostalo je druženje uživo koje podrazumeva precizniju razmenu i emocionalni transfer. U slanju poruka onlajn bilo je više nesporazuma, grupisanja, negativne etikecije. Deca su iz nesigurnosti razvila potrebu da zauzmu poziciju kroz tu ideju o publici koja ih posmatra, bila im je važna samoprezentacija - objašnjava Mijalković.

Ovog septembra su, dodaje ona, makar na kratko dobili priliku da se povežu i da uspostave adekvatniju komunikaciju. Brzo su vraćeni na onlajn i sada ponovo pokušavaju da uđu u novu fazu prilagođavanja.

- Onlajn nije sam po sebi zlo ukoliko se upotrebljava na adekvatan način. Naročito mlađi đaci treba da nauče kako se komunicira na internetu i kako da održe kvalitet odnosa. Nemojte ostavljati deci da se sama snalaze, posvetiti im vreme da to nauče - poručuje Mijalković.

(Telegraf.rs)