"Dao sam vam dušu svoju": Ušli smo u kafanu "Tomina priča" u Pečenjevcima i čuli kako je "varao" u kartama

Pevač, pesnik, boem, čovek koji je kako mu i pesma kaže, darovao dušu svoju, Toma Zdravković, preminuo je pre tri decenije. Za sobom je ostavio neprolaznu zaostavštinu i onima koji su mu bili savremenici ali i onim drugima koji su na svet došli nakon što se on pridružio besmrtnicima.

Tomine pesme „Da l je moguće“, „Ej, Branka, Branka“, „Danka“. „Dotako sam dno života“, „Kafana je moja sudbina“ i mnoge druge, i dalje su neizbežni deo muzičkog repertoara njegovih naslednika svih generacija.

Najverniji čuvari njegove baštine su meštani leskovačkog sela Pečenjevce, odakle se Toma otisnuo u pevačke vode, iz koga je dugo odsustvovao ali mu se uvek rado vraćao. Izborili su se da se njihovom slavnom komšiji podigne spomenik u Leskovcu a u Pečenjevcu izgradi spomen česma sa stihovima koji najviše odražavaju njegov život „dao sam vam dušu svoju“.

Ali, osim česme, Pečenjevce ima još nešto što ovde dovodi njegove poštovaoce sa prostora cele bivše Jugoslavije, kafanu „Tomina priča“. Rođaci Saša Cekić i Staniša Cvetanović, po vokaciji metalci, odlučili su da se uz glavni zanat okušaju i u ugostiteljstvu ali i da, kako ponosno ističu, kao „lokal patriote“ odaju počast najslavnijem komšiji. Pre sedam godina, ruinirano zdanje stare kafane uzeli su pod svoje i pretvorili u restoran koji je za kratko vreme nadaleko pročuo, jer je sve u njemu u znaku Tome Zdravkovića.

Saša Cekić priznaje da ne može da se seti da li je slavnog umetnika ikada video jer je u njegovo vreme imao desetak godina, ali da pamti oduševljene uzvike na ulicama Pečenjevca: - Eno ga Toma!

- Stalno smo prolazili pored te stare kafane na povratku iz Leskovca, gde radimo, i pogled nam je zapinjao o oronulo zdanje. U selu nije bilo ničega gde bi ljudi mogli da izađu da sebi malo daju oduška i u trenutku smo odlučili da otvorimo kafanu. Nije bilo lako, zgrada je bila u haosu, polomljena stakla, urušen objekat ali nismo odustajali. Kad je došlo vreme da kafani damo ime, odmah nam je Toma pao na pamet, naš čovek iz Pečenjevca, po dobru zapamćen, zaslužan što se za selo čulo. Bilo je više ideja, svaka je u u nazivu imala Tomino ime, a glasanje je odlučilo da je nazovemo „Tomina priča“ – opisuje početke kafanske karijere Cekić.

Njegov „burazer“ Staniša priseća se da je renoviranje objekta trajalo tačno 82 dana a da je tek onda nastao haos.

- U kafani je bilo mesta za 60 a imali smo 120 gostiju, slavilo se od podneva do ponoći, bilo veselo kao da je je Toma bio s nama. Međutim, mi smo metalci, nismo ugostitelji, ujutro deca iz škole nagrnula na pljeskavice a mi ni lepinje nismo imali. Učili smo na greškama, bilo je teško doći dovde ali nismo odustajali, to smo Tomi dugovali. Na 12 kvadrata su njegove slike, onda smo počeli sa pločama, nešto su nam prijatelji poklonili, nešto smo kupili, sada skupljamo i njegove kasete. I meni smo prilagodili konceptu kafane, pa tako imamo „Tominu pljeskavicu“ od čak 500 grama, pa „Tomino predjelo“ sa suvim mesom i spržom, „Tominu salatu“, „Tomin gulaš“, jedino još dezert nismo pronašli koji bismo uklopili u tu ideju – kaže Staniša.

I Saša i Staniša za Tomu imaju samo reči hvale iako ga znaju samo iz priča.

- Najveći njegov kvalitet je bio to što ga slava nije promenila, ostao je običan čovek kojem je tuđe dobro uvek bilo na prvom mestu. Voleo je da časti drugare pićem ispred prodavnice, uvek se interesovao za njihove probleme i svakome je hteo da pomogne. Otac jednog našeg kolege ga je često vozio, pa smo od njega dosta čuli o tome kakav je bio. Jedne večeri se Toma kockao, a taj čovek koji ga je vozio je bio iza njega i video mu karte. Pričao je kako je Toma podizao ulog, podizao a zatim je spustio karte i dozvolio prijateljima da pokupe ulog. A, stvar je bila u tome što je imao sjajne karte. Kada ga je upitao zašto je bacio karte kad je bio pobednik, Toma mu je rekao da je hteo da daruje drugove, a da oni nikada od njega ne bi uzeli novac. Takav je bio naš Toma – kazuje Staniša.

Ono što gazde restorana posebno čini ponosnim je što su njihovi gosti iz cele bivše Jugoslavije.

Osim iz Srbije, dosta ljudi dolazi iz bivših republika, posebno iz Severne Makedonije ali iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Naročito su Makedonci redovni gosti, mnogo ih je bilo zbog vakcinacije, pa su navratili i u našu kafanu. Najviše ih dođe na godišnjicu Tominog rođenja i smrti, polože vence pa svrate na ručak – priča Staniša.

Pečenjevčani priznaju da im je krivo što ih je ekipa filma „Toma“ zaobišla njihovo mesto jer smatraju da bi boravkom u ovom mestu, mogli da bolje razumeju zašto je bio takav.

- Očekivali smo ih u restoranu, priznajem, nekako mi je to bilo logično. Nadali smo im se i u Pečenjevcu ali su otišli u Valjevo, navodno ovde nisu imali adekvatnu lokaciju. Smatram da smo nepravedno izostavljeni iz te priče, ipak je Toma naš čovek – objašnjava Cvetanović.

Ističe, da za ugostitelje, naročito samouke kao što su on i njegov burazer, vremena često nisu bila laka, te da ih je od odluke da zabrave kafanu, odvraćalo samo Tomino nasleđe.

- Imali smo problema sa manjkom osoblja, pa je došla korona, dešavalo se da budemo prinuđeni da se pokrivamo prihodima od drugog posla. Međutim, svaki put kada bismo pomislili da odustanemo od „Tomine priče“, nekako smo osećali da to prema njemu ne bi bilo pošteno – zaključuje Staniša.

Penjevčani će se 30. septembra, na godišnjicu smrti slavnog sugrađanina, uputiti u Beograd, gde je Toma sahranjen, da bi mu još jednom odali poštu.

(Telegraf.rs)