Ko je Van de Kamp (24) iz Sokobanje? Izgleda kao grof, nosi garderobu iz 1930, jedini tkač među tkaljama

Foto: Telegraf.rs

Na glavi šešir, na ruci prsten, pod prstima vuna. Pantalone na ivicu, sako i na njemu broš. Pod vratom kravata, preko prsluk, košulja zakopčana. Duga kosa, vezana u rep, na licu maska, a pod njome - brada. Jedna grofovska pojava za razbojem, sedi, razgovara, ponešto izatka. Pred njim je velika drvena sprava, belo tkanje, tek započeto. Objašnjava kako mu je ovo hobi, ali da je ranije biti tkač bilo tipično muško zanimanje.

Preporučujemo

Objašnjava kako je zahtevalo snagu - tvrdo tkanje, pa još razboji glomazni, a žene nežne.

- Tkanje je bio originalno muški posao. Ranije je odeća bila vrlo gusto nabijena. Tada su samo muškarci tkali, jer su snažniji, mogli su da udare brdom u tkanje jače, da to čvršće izatkaju. Kada su se promenili stilovi, to je postao uglavnom ženski posao - objašnjava nam.

On je, kaže, istoričar tekstila. Ko bi to bolje znao?

Tkanje kao hobi, u biznisu tekstila

Ima 24 godine. Na Tkačku koloniju u Staparu došao je iz Sokobanje. Zove se David Van de Kamp. Kaže da mu je to umetničko ime. Pod tim imenom prodaje svoj brend.

- Imam svoj brend vune, staroplaninska vuna. Doduše, nema je na srpskom, to je internacionalno - kaže navodeći da tu nije kraj: - Znate one časopise za mustre i pletenje? Ja pišem te mustre i dizajniram. Dostupne su preko moje veb prodavnice i Instagrama.

Tkanjem se, dakle, bavi kao hobijem. Ono što je video u selu Staparu nadomak Sombora razlikuje se od svega ostalog.

- Međutim, ovo je drugačija tehnika od regularnog tkanja i vrlo ju je zanimljivo naučiti, jer je specifična - kaže za Telegraf.rs dodajući da su mogućnosti neograničene: - Možete tkati sve. Može se praviti nameštaj. Naša odeća je uglavnom tkana. Velike modne kuće rade sa tvidom, kao Šanel i Dior, ručno tkani tvid, i imaju veoma lepu strukturu.

David kaže i da je on radio tapiserije, ne i ćilime.

- Ne radim ćilime jer ima puno posla i zahteva mnogo vremena. Ali radim odeću iz komada i onda se sašije nešto zanimljivo: haljine, bluze, jakne... - navodi dodajući da se o ceni tkanja ne može govoriti: - Malo ljudi je spremno da plati realnu cenu ručnog rada. Ovde ga je nemoguće prodati.

Objašnjava kako je tkanje poklon, i to izuzetan, jer zahteva puno, puno rada.

- Poklanjam samo bliskim prijateljima - kaže dodajući da se porodica ne čudi nad njegovim izborom, već da mu je najveća podrška.

Voli autentičnu garderobu

Veruje da ima najveću kolekciju vintidž garderobe na Balkanu. Stil koji preferira jeste iz perioda 1930 - 1950.

- Obožavam odeću iz tog perioda. Nekad sam je sasvim slučajno pronalazio, a nekad moram tražiti po radnjama. Tako da svaki put kad putujem, odem u vintidž radnje i pokušavam da pronađem nešto autentično - govori o svom odevanju.

Kaže i kako se školovao u Hongkongu, te da je započeo sopstveni biznis sa 18 godina.

- Nažalost, u Srbiji je malo ljudi upoznato sa tekstilom i njegovom pravom vrednošću. Mnogima nije jasno šta se tu dešava. Ali sve ima svoju poentu i svrhu. To što ja radim, to je moj posao, biznis koji razvijam godinama već i studiram... - kaže.

(Telegraf.rs)