Stefan naslikao novčanicu da sam sebi plati školu crtanja: Dečak sa autizmom je subotički Pikaso

Foto-montaža: Privatna arhiva

Stefan Bulatović (17) iz Subotice gotovo da ne govori. Uspeva da sklopi proste rečenice i uči da se javi na telefon, da napiše poruku.

Preporučujemo

Ali Stefan, za razliku od većine nas koji umemo sve navedeno, ima i talenat kakav se retko sreće. Kada ovaj dečak sa autizmom uzme olovku u ruke, na papiru nastaju čuda. Stefan slika mrtvu prirodu precizno do tančina, a onda na sliku unese i neki svoj pečat, osećanje koje tada nosi u sebi a ne ume da ga izgovori.

Tako je i zid njegove sobe prava paleta emocija. Stefanov svet u malom.

- Stefan je već u osnovnoj školi pokazao da slova ne piše, nego da slova crta. I crta ih tako da su ista u visini i ista u širini. Crtanjem iskazuje i svoja osećanja. Kada, recimo, nije zadovoljan ličnim pratiocem, nacrta ga baš takvog kakav jeste, sa sve detaljima poput šiški ili brade. Pa pored pratioca stavi znak VS mama, što znači pratilac protiv mame - priča za Telegraf.rs Suzana Skenederović, Stefanova mama.

Stefan u crtanju provodi sate, a nekad je svom delu posvećen sve dok ga ne dovede do perfekcionizma. Znajući da mu je crtanje sve, Suzana se dugo raspitivala za školu u kojoj bi ovaj divni dečak mogao da neguje talenat. I uspeli su, Stefan je oduševio sve u likovnoj školi "De Mediči" u Subotici, gde je učestvovao i na izložbi.

- Školu smo plaćali stipendijom jedne fondacije. Sada smo prinuđeni da je platimo sami, ali za to nemamo novca. Zato je Stefan naslikao novčanicu kojom želi sebi da plati školu crtanja - kaže Suzana.

Zanimljivo je da u školi crtanja Stefan ne odskače od svojih vršnjaka. Ono što oni slikaju sa 17 godina, i Stefan ume bez premca, uz svoj stil i pečat. U likovnoj školi kažu da bi Stefan uz još dve godine rada mogao da napreduje toliko da se čak osposobi za pojedine poslove.

- Gajim nadu da bi uz ličnog pratioca mogao da komunicira sa klijentima jednostavnim rečenicama i da pravi vizitkarte, plakate i druga grafička rešenja. Počeo je da uči kako da se javi na telefon, da piše poruku, ali je problem u sistemu. Likovna škola je dokaz da se zaista može postići mnogo kada se radi sa njim - ističe Suzana.

Ovako izgleda zid Stefanove sobe, Foto: Privatna arhiva

Hrabru mamu muči i drugi problem. Stefan još nema svog pratioca, pa će sutra upravo Snežana krenuti sa njim u školu, da ne bi više propuštao časove. Inače, Stefan je učenik trećeg razreda srednje Politehničke škole na smeru tehničar grafičke dorade.

- On jeste drugačiji od vršnjaka, ali i on je tinejdžer. Nije mu mesto uz mamu. Stefan voli da ide u teretanu, na bazen, da igra košarku. Ja to ne mogu sa njim, to može pratilac - priča nam Snežana.

Njen najveći san, kao i san svih majki dece sa smetnjama u razvoju, je da joj se dete što više osamostali. Onoliko koliko je moguće. I da u našem svetu koji je njemu stran pronađe svoje mesto. Makar to bilo i na parčetu hartije koju je oslikao. Jer to je njegovih ruku delo, a one imaju šta da nam pruže, samo ako se malo potrudimo da vidimo. 

(Telegraf.rs)