Livija (22) skočila u smrt braneći čast od silovatelja: Na opelu u venčanici, na grobu tužna poruka

"Prolazniče, ako ovuda prođeš, ovde ako zastaneš, otkini sa livade jedan cvet i ostavi ga pored mog krsta. Jer sam i ja bila kao taj cvet". Ove reči 47 godina stoje uklesane na spomeniku Livije Balnožan, na lokalnom groblju u Banatskom Novom Selu.

Prošlo je skoro pola veka od kako je Livija, u želji da spase svoju čast, bežeći od kandži silovatelja, skočila sa trećeg sprata drugog paviljona Studentskog grada, a veo misterije i ćutanja još stoji obavijen nad ovim tragičnim događajem. Livija je od posledica pada preminula u Zemunskoj bolnici. Imala je tada svega 22 godine.

Ipak, oni koji su joj bili bliski, sećaju se Livije svakog dana, baš onakve kakva je uvek bila - harizmatična i nasmejana. Tako za Telegraf.rs priča Livijin brat od tetke Jonel Lazar.

- Moj otac i njena mati bili su brat i sestra. Sećanje na Liviju je jako dirljivo. Bio sam veliki drug sa njom. Jako je bila simpatična, svi su je voleli, sa svima se družila, nikoga nije vređala. Jedna divna osoba. To ne može da se zaboravi nikada - počinje svoju priču Jonel.

Livija, koju su "od milošte" zvali Lili, imala je tada velike ambicije. Pohađala je učiteljsku školu u Vršcu, a onda je otišla na studije defektologije u Beograd. Najveći san joj je bio da poseti Argentinu.

- Tamo su nam rođeni roditelji, tetke, stričevi. Uvek je maštala da ode u Argentinu. Čak smo hteli i zajedno da otputujemo. Zanimala ju je dosta istorija naše familije.

Iako nešto mlađi od nje, Jonel je od mnogih rođaka koje je imao u svojoj velikoj familiji, najviše bio vezan za Liviju. Tako ju je i posećivao u Studentskom gradu, gde su zajedno išli na studentske žurke.

- Znao sam tako da ostanem kod nje po dva ili tri dana, posebno vikendom. Najčešće smo pričali na rumunskom, ali kad god bi me videla, rekla bi mi: "Gde si, bratiću?" - priseća se Jonel gotovo plačnim glasom.

Širok osmeh, vedar duh i ljubaznost, reči su kojima Jonel opisuje svoju rođaku. Bila je miljenica u svakom društvu.

- Najbolja drugarica joj je bila jedna Vasilija sa Kosova. Bile su nerazdvojne. Lili je znala i engleski, pa je u Studenjaku imala i prijatelje strance. Sa svima je bila prijatna, sa svima bi se pozdravila kad bi prošla negde. Svi su hteli da se druže sa Livijom.

Kobno poznanstvo

Ipak, susret i poznanstvo sa M. S. obeležilo je zauvek sudbinu ove devojke, kako su ranije prenosili mediji. Nakon studentskih demonstracija 1968. godine, takozvani "ilegalci" i "sumnjivi tipovi" u Studentskom gradu postali su česta pojava. Nalazili su se svuda, imali su svoje "baze" po sobama, meta su im često bili obični, nedužni studenti.

Jedan od takvih bio je i on. Kako je portal Kaldrma ranije pisao, on je formalno studirao Poljoprivredni fakultet. U sobi sobi 651 živeo je ilegalno.

U vreme kada se tragedija dogodila, on se sa Livijom, kako je tvrdio, zabavljao nekoliko dana. Kobnog dana pozvao ju je na proslavu rođendana u "njegovoj" sobi, uz obećanje da će biti dosta ljudi i da će slušati ploče. Imajući poverenja, Livija je, kako se navodi, oko 19h pokucala na vrata sa brojem 651. Tu je zatekla još jednog mladića koji je ubrzo otišao.

Nasilnik je, ostavši nasamo sa njom, zaključao vrata sobe i navodno nasrnuo na nesrećnu devojku. Posle bezuspešnih pokušaja da se odbrani i dozove pomoć, Livija je istrčala na terasu u nadi da će se tako spasti. Ipak, to nije bilo dovoljno. Preskočila je ogradu i kako bi spasila svoju čast.

Kako je navedeno, trojica studenata iz susednog paviljona čuli su vrisak kada su prolazili na večeru.

Smrt pred kojom su svi zanemeli

Muk. Praznina. Neverica. Ovim rečima je Jonel opisao trenutak kada je, sedeći u svojoj kući u Banatskom Novom Selu, čuo za tragičnu vest.

- To je bio šok za sve. Strašno je bilo. Samo sam se zapitao - ko bi to mogao da uradi?

Jonelova supruga Ljiljana za tragediju je čula preko radija, dok se vraćala sa posla.

- Bio je uobičajen dan. Studio B se tada slušao u autobusu. Međutim, najednom, spiker je izgovorio da je jedna devojka nastradala u Studentskom gradu, iz Banatskog Novog Sela. Kada smo čuli njeno ime, zavladala je smrtna tišina. Niko nije mogao da poveruje - rekla nam je, dodavši uz uzdah:

- Lilika je bila divna.

Tih dana, nad Livijinim rodnim mestom, nadvila se neka smrtna tišina, priča nam Jonel. Niko nije znao šta da kaže.

- Preteško je to. Njeni roditelji su godinama plakali.

Livija je sahranjena, kako rumunski običaji nalažu, obučena u belu venčanicu, što je simbolisalo čednost koju je svojim životom odbranila.

- Nikada mi nije pričala o momku. Znam da se zabavljala sa jednim, sa kojim je raskinula. U rumunskoj crkvi se pojavio taj njen bivši mladić, kada je uneta na opelo. Pojavio se tada, plakao je. Onda je prišao i stegao me jako, sa puno bola i tuge - priseća se Jonel.

Danas, posle nekoliko decenija, u Banatskom Novom Selu i dalje vlada ćutanje. Iako su roditelji angažovali advokata i pokušali da isteraju pravdu, za ovu tragediju niko nikada nije odgovarao.

Livijini roditelji su u međuvremenu preminuli. U ovom mestu trenutno živi njena rođena sestra, kao i još nekoliko bliskih rođaka.

Kako smo nezvanično saznali, samo neko od meštana, ponekad, pomene da je "neka devojka davno izvršila samobustvo". Priča o Livijinoj smrti postala je neka vrsta mita o kojem postoje različite verzije. Ipak, oni koji su poznavali njen vedar duh i pogled na život, jedino znaju istinu.

Na kraju, na lokalnom groblju, u samoj sredini, stoji veličanstveni beli spomenik sa porukom, koji pored Livijinih rođaka, jedini još čuva sećanje na njenu tragičnu sudbinu.

(Telegraf.rs)