Siniša je omiljeni sremski taksista: Jadaju mu se, kupuju sladoled, u kolima slave i Novu godinu

Foto: sremskenovine.co.rs

Siniša Jelikić omiljeni je sremski taksista. On retko koga vozi slučajno, jer, poučeni dobrim iskustvom, putnici ga zovu na privatni telefon, i to, iz svih krajeva Srema, pa i šire.

Preporučujemo

Kako pišu Sremske novine, Siniša radi za jednu lokalnu taksi stanicu, a ovim poslom počeo je da se bavi pre par godina, kada je ostao bez posla.

- Trinaest godina sam proveo u "Putevima", pa me nakon njihove propasti put odveo u taksi - počinje Siniša svoju priču.

Dobar odnos prema mušterijama je ono što ga zaista krasi, a u svakom trenutku spreman je za komunikaciju sa svima.

- Znam sa ljudima, uvek sam u dobroj komunikaciji sa njima. U taksiju bude i pijanih, i nervoznih i ovakvih i onakvih, ali sve se to spusti na normalan nivo. Drago mi je što me traže mladi, sredovečni, ali i bake i deke. Drago mi je i kada čujem da omladina kaže da se o meni priča po mitrovačkim kafićima, i to mi prija kao i svakom čoveku - kaže Siniša.

Kako se navodi, pored toga što radno vreme provodi u ćaskanju sa mušterijama, on je i odličan psiholog, pa tako, gledajući ga kao očinsku figuru, mnogi mladi pred njim otvaraju svoje duše.

- Devojčice se uglavnom žale na ljubavne probleme, a momci se šale. Bilo je i pijanih i nervoznih, ali treba samo imati adekvatan pristup njima kada počnu da galame i viču. Ja ih spustim lepim rečima, pa me posle i oni zgotive i zovu ponovo. Dešavalo se, nekad, i da mi ne plate, ali šta da se radi. Nisam to nikada uzimao za zlo. Što se tiče baka i deka, i oni insistiraju da ih vozim, jer kažu da im je sa mnom najudobnije i najsigurnije - objašnjava Siniša i dodaje da je u njegovom poslu najvažnije biti čovek.

- Pristup mušteriji je najbitniji i stvarno treba biti čovek, kao i u bilo kojoj situaciji u životu. Meni nije teško da izađem iz auta, otvorim gepek, uzmem stvari i popnem ih na drugi, treći, peti sprat ili na pešački most. Često mi to i ne traže, ali ne mogu da pustim, na primer, stariju ženu ili nekog deku da sami vuku prtljag. U današnje krizno vreme ljudi su nervozni. Svako od nas ima probleme, ali ja se trudim da ih ostavim kod kuće - kaže Siniša.

Vikendom, kaže, redovno radi noću, i to najčešće po 12 sati, ali, kako je nekada bio sportista, i to ne bilo kakav nego fudbaler, davnih osamdesetih najbolji pionir Crvene zvezde, to lako izdržava.

Osim toga što ga zovu na privatni broj telefona, mušterije imaju različite načine da mu iskažu svoje poštovanje i zadovoljstvo, pa je, tako, jedan od retkih taksista koji nikada nije doživeo neprijatnosti sa zadnjeg sedišta. Lepe anegdote, zaista su brojne.

- Jednom su me odbojkašice, koje su bile ovde na pripremama i stanovale u Domu učenika, svaki dan zvale da me vode do supermarketa i kupovale mi sladoled. Desilo se jednom i da mi je ekipa koja je slavila Novu godinu rekla da se bolje provela u taksiju nego celo veče. Drago mi je to što me cene, a ta čast ili lepa reč, je samo nešto što to dokazuje. Meni to nije potrebno, ali mi je srce puno kada mi, na primer, kao što se to desilo par puta u Divošu i Bešenovu, iznesu hranu iz kuće kako bih imao da prezalogajim tokom noćne smene. Ni tada mi nije bilo do hrane, nego je to samo značilo da i oni brinu o meni, kao i da sam svoj posao odradio onako kako treba.

(Telegraf.rs)