Mnogi se pitaju ko želi da čuva slike sa sahrane i zašto Kristina to radi? Evo nekih odgovora

Kristina Popović od svoje devetnaeste godine fotografiše sahrane, to je zanat koji je donela iz svog rodnog kraja - istočne Srbije. Još se i njen deka bavio tim poslom. "To postoji otkad je sveta i veka", pričala nam je kada smo se prvi put čuli.

Posao je neobičan, ali i to je usluga kao i svaka druga. Cvećari aranžiraju vence, grobari kopaju rake, stolari prave sanduke... Kristina beleži trenutke sa sahrane, jer to porodice žele i za to plaćaju. Međutim, mnogi su se na ideju o tome da se fotografiše ispraćaj najmilijih sablaznili ili makar rekli da im to nije razumljivo.

Kada sam pričao sa Kristinom postavio sam joj baš to pitanje - kako reaguje okolina. Kaže, neki je i osuđuju zbog toga.

Ja znam da nipošto ne bih voleo da gledam takve slike sa sahrana svojih najbližih. Ali, to nije stvar stava, već osećanja. Ja te slike ne želim da evociram, ali mnogi imaju razloga da to čine. Žele da u miru ponovo pogledaju kako je tekao ispraćaj, kolika je bila sahrana, žele to i da pokažu onima koji nisu mogli da prisustvuju.

O sahranama se priča, pa zašto se onda ne bi pokazale i fotografije sa njih? Čemu onda cveće, skup, obredi - sve to su vizuelni i zvučni elementi opraštanja od pokojnika, pa ne kažemo da su morbidni.

Ovo su neki od komentara na našem sajtu koji objašnjavaju zašto bi neko voleo da čuva takve fotografije.

- Godine 1980. sam sahranjivao oca i jako mi je bilo teško što je prerano otišao. Na sahrani fotograf koji se redovno tu zadesi na Novom groblju. Nešto mi je skoroz bilo van pameti da se to sve fotografiše, ali mi čovek dade te slike i posle mi je bilo drago da sam mogao svojoj deci na svaku godišnjicu smrti da evociram uspomene čitajući ukoričenu spomen svesku u kojoj su bili priloženi osim fotografija i svi pristigli telegrami kao i govori koji su čitani tokom pogrebne svečanosti. I danas kada prelistam sav taj sadržaj vrati me u ono vreme i ustanovim koga sve više nema od poznatih koji su onda ispraćali mog oca. I naravno oči mi zasuze.

- Pa šta? Posao kao svaki drugi, i svaki posao podržavam, ako je pošten i pošteno se radi. Gospođo, radi svoj posao, a lenštine i zavidne ljude, kuliraj, neka kokodaču do mile volje.

- Imam slike sa sahrane moje pokojne babe. Slikao Belgijanac oženjen našom rođakom. Onda mi je to bilo strašno. Sada moj sin sociolog čuva te slike i jako mu je drago što ih ima. Ima to kod mnogih naroda.

- Nekada su se sahrane fotografisale potpuno upravo što ona i radi. Pošteno radi posao jer ljudi to traže. Mi smo te fotke pobacali. Vremena se menjaju ali postoje ljudi koji to traže...

Argumenti protiv

Naravno, mnogima se ta ideja ne dopada, ali oni svakako neće zvati fotografa na sahranu člana svoje porodice. Ipak, postoji i situacija u kojoj pojedini fotografi sami prilaze i nude takve usluge, bez poziva.

- Sahranjujem majku 2016. godine i prilazi mi žena sa rečenicom "Ja sam fotograf, hoćete da slikam...", Kažem NE, a ona uporna, ne prestaje da me nagovara. Vrhunac je bio kada mi je rekla "možda želite da imate sliku kao uspomenu. Uspomenu na šta? Na bol? Razumem njihov posao, ali nekad znaju da budu navalentni.

- Bio sam na mnogim sahranama i nisam video da je iko fotografisao, ni telefonom, a kamoli fotoaparatom.To je neumesno. Šta ima da se ovekovečuju ti trenuci bola i patnje? - napisao je jedan naš čitalac.

- Toga momenta niko ne želi ni da se seti. Ima ljudi što su snimali sahrane pa nikad nije mogao da pogleda. Pa čemu onda slikanje?

(Telegraf.rs)