Paraćin decenijama pamti masakr u kasarni: Osamljen i mutan, pisalo je u dosijeu ubice Keljmendija

Aziz Keljmendi, Foto: Wikimedia

"Imamo ovdena malo zemlje i neku krovinjaru, gde gajimo dve koze i tovimo svinju... Moglo je biti oko pola sedam kada smo ja i moj Milija s motokultivator odvezli slamu za stoku. Tek kad smo se vrćali, primetila sam. Najpre cipele, al' nisam bila sigurna je l' jes il' nije, te kažem mužu: "stani"! Kad tamo, ima šta i da vidim: oprućio se čovek, to jes' vojnik, na leđa. S pušku, da prostiš, među noge, ruke razbacane, ispod glavu malko ugrušane krvi. Vidim: mrtav dečak. Žalosna mu majka koja ga u vojsku ispratila."

Preporučujemo

Tako je Radmila Petrović, domaćica iz Paraćina, opisala leš Aziza Keljmendija, pošto su ga ona i njen muž Milija, tada radnik fabrike stakla, slučajno pronašli toga jutra. 3. septembra 1987, dok je prilično brojna mešovita vojno-milicijsko-civilna potera za njim bezuspešno tumarala više od tri sata, pisalo je Vreme.

"Paraćinski masakr" se dogodio, podsetimo, 3. septembra 1987. godine, nešto posle 3 časa ujutro, u kasarni JNA "Branko Krsmanović" u Paraćinu, kada je vojnik Aziz Keljmendi, Albanac sa Kosmeta, pucao iz automatske puške po spavaonici kasarne i tom prilikom ubio četiri vojnika, a ranio petoricu. Među poginulim vojnicima, dvojica su bila iz Bosne i Hercegovine, a po jedan iz Hrvatske i Srbije.

Oko podneva objavljeno je prvo zvanično saopštenje, u kome je rečeno da je "noćas, 3. septembra, u 03.05 časova, vojnik Keljmendi Sadika Aziz... na spavanju ubio Simić Srđana iz Beogada, Đananović Hazima iz sela Kočice SO Vitez, Dudaković Safeta iz sela Orahova SO B. Gradiška i Begić Gorana iz Zagreba..." Povređeni su: Jažić Ante, Dekić Petar, Prešeren Andrej, Kovačević Huso i Memedović Nedžip.

U sobi 41 spavali su vojnici koji su pripadali vojnoj pošti 7518, tj. isturenoj skladišnoj jedinici čija je matica stacionirana u Nišu, a u drugoj sobi su obitavali pripadnici paraćinske vojne pošte 5313. Iz druge su već 4. septembra bili izneti svi kreveti izuzev onih na kojima su vojnike zatekli Keljmendijevi rafali.

Student prava iz Prištine

Bio je, kažu, više niskog nego osrednjeg rasta, 167 cm, tankovitog stasa, 63 kg. kako je pisalo u zdravstvenom kartonu; isposničko lice, tanke stisnute usne i sitne oči koje su stalno negde bežale.

Iz dokumenata se moglo videti da je rođen 15. januara 1967, u selu Karašici SO Lipljan, da je bio upisao studije na Pravnom fakultetu u Prištini i da je iz Prizrena, gde je neko vreme stalno boravio, 16. septembra 1986. otišao u vojsku (VP 5300/24 Leskovac), "običan prašinar". Završivši s polovičnim uspehom osnovnu obuku, prekomandovan je u Paraćin. U karakteristici koja je za njim poslata, a koju verovatno sem oficira bezbednosti niko i nije pogledao, bila je zapisana jedna jedina rečenica: nešto u smislu da je mutan, "zatvoren u sebe". Ni u novoj sredini nije bio drukčiji, što će reći, bio je zaklonjen iza svoje introvertnosti i osame. Onoliko koliko je imao volje i smisla za družbu, uvek se, tvrdili su i njegovi saplemenici, priklanjao Albancima. Po svemu sudeći, nosio je naglašen pečat kompleksa manje vrednosti, najvećma zbog svoje slabašne konstitucije. Velika mana ovog "psihološkog portretisanja" ubice jeste u tome što je laičko. Ali, drugih svedočenja o njemu, jednostavno, nema, navodi Vreme u tekstu od 5. oktobra 1992. godine.

Safet spavao u tuđem krevetu

Događaji su, po svemu sudeći, tekli ovako: nešto iza ponoći na sva tri dežurna punkta u kasarni trebalo je da na dužnost stupe pomoćnici: na nivou kasarne desetar Mate Dodig (i jeste); u VP7518 Aziz Keljmendi (i jeste); u drugoj jedinici Safet Dudaković (nije). Ne zna se zbog čega je, umesto da bude na dužnosti, spavao, i to na tuđem krevetu, gde je i poginuo. Gubi se trag i požarnoj službi u obe jedinice u to kritično vreme. Međutim, na oba stražarska mesta bila je "redovna smena": na prvom Abdidžemilj Alimani, na drugom Enver Beljulji.

Komandir straže desetar Riza Alibašić odmarao se u svom šatoru, ostali deo straže u svom, a nad njima je bdeo Goran Kegelj ispostaviće se ne baš naročito savesno. Ostala vojska je utonula u san, a Aziz Keljmendi je krenuo u vampirsko pirovanje.

Podatke o tome kada je Keljmendi otvorio onaj metalni ormarčić, gde se inače čuvala municija za kurire, i način na koji je to učinio, ubica je poneo u smrt. Prihvaćena je verzija da je to učinio ašovčićem, negde oko jedan sat po ponoći, i da je iz njega uzeo 10 metaka kalibra 7,62 mm. Napunio je pušku, spustio se do šatora u kojem je kunjao komandir straže, dakako, neopaženo, prisilio Rizu Alibašića da mu da dva okvira sa po 30 metaka i pod pretnjom da će platiti glavom svaki nesmotren potez, zapovedio desetaru da ispred puščane cevi krene ka spavaćim sobama.

Popevši se na sprat stambenog objekta, kaže saopštenje, tiho je upitao Alibašića gde spava Safet Dudaković. Naredio je da se desetar Alibašić udalji, a on je ušao u prvu spavaonicu. tj. u spavaonicu br. 42. Pronašavši vojnika Dudakovića na spavanju, otvorio je vatru i ubio ga, a zatim rafalom pucao po ostalim vojnicima, ubivši Srđana Simića i ranivši dva vojnika. Odmah zatim ušao je u sledeću spavaonicu i nasumice pucao rafalima, gde je ubio Hazima Đananovića, a ranio tri vojnika...

Okončao i svoj život

U opštem metežu, a pod okriljem noći, Keljmendi je pobegao iz kruga kasarne. Njegov leš pronađen je na oko kilometar i po od mesta zločina, a stručnjaci su nedvosmisleno utvrdili da je Aziz Keljmendi sam okončao i vlastiti život.

Naknadno su se tražili (i nalazili) potporni držači teze da je Keljmendi, svesno žrtvovao i život u interesu albanskog naciona. Pa je tako "otkriveno" da je i pre dolaska u vojsku zagovarao i branio ideju "Kosovo republika"; da su mu braća ispisivala "parole neprijateljske sadržine", a da mu se otac, tada gastarbajter, baš na sam dan nesreće, vlastitim kolima obreo pred kasarnom "tobože da poseti sina, a namera mu je bila prozirna: da ga pokupi i s njim umakne preko granice", navodi Vreme.

Ovaj događaj šokirao je celu tadašnju SFR Jugoslaviju. Istovremeno, u nekoliko gradova u Srbiji građani su kamenovali kioske i prodavnice čiji su vlasnici bili Albanci. Državni mediji su pokrenuli široku antialbansku kampanju, tvrdeći da je ovaj zločin počinjen od strane albanskih separatista i da je ovo nova akcija protiv Jugoslavije.

Na sahrani poginulog vojnika Srđana Simića, u Beogradu, nekoliko dana posle zločina, okupilo se nekoliko stotina građana koji su uzvikivali parole protiv Albanaca i parole Kosovo je Srbija.

Sukob sa Dudakovićem

Veće petorice Vojnog suda u Nišu nije moglo da zanemari neke činjenice kao što je, na primer, ona da je Keljmendi u dva navrata došao u konflikt sa Safetom Dudakovićem. Istina, zbog nekih banalnih razloga, ali je Keljmendi baš njega prvog ubio. I jedino je Safeta od četvorice ubijenih i petorice ranjenih tražio među usnulim vojnicima.

Ostalo je nepoznato je li Keljmendi povlačio obarač zaista kao romantičar albanskog nacionalizma, kao umobolnik ili kao banalni akter masovnog ubistva.

(Telegraf.rs)