Koju smo decu zaboravili 1. septembra: "Mi smo Laza i Stefan. Tražimo drugara koji će paziti na nas"

Neke majke su 1. septembra ispratile svoju decu mirne duše. Najveća briga im je koliko će dete ove godine učiti, da li će se lepo družiti u školi, da li će konačno popraviti onu trojku iz matematike i pročitati lektiru iz srpskog.

Neke druge majke odavno nisu mirne. Njihova deca jednako su gladna druženja i ljubavi kao i ova druga, ali ona malo toga mogu bez tuđe pomoći. Ne mogu sama do toaleta, često ne mogu da kažu da li ih nešto boli i šta im treba, teško im je da na naš način shvate ovaj svet.

I jedna i druga deca krenula su 1. septembra u školu, ali smo onoj prvoj deci posvetili punu pažnju, a na drugu smo nepravedno zažmurili, kako to i inače često činimo kada ih sretnemo na ulici ili u prodavnici.

Molimo vas, ne žmurite i sada na priču o Lazi Trivunović i sedamnaestogodišnjem Stefanu, i svoj drugoj drugačijoj deci koja to ne mogu da kažu, ali nas sigurno, u dubini svojih tananih i osetljivih duša, mole da ih ne zaboravimo.

Laza ima 14 godina i krenuo je u sedmi razred. Ima autizam, ne govori, ali je velika maza i smeško. Ima i brata blizanca, ali u drugom odeljenju. Njihova mama Violeta stalno bije iste bitke - da deci obezbedi pratioca za školu koji će uspešno ispuniti jedan zadatak, da svoje srce iskreno otvori za njih.

- Pratioci nam znače mnogo! Znate, ja ne mogu svoje sinove samo ostaviti u školi i otići na posao mirne glave. Oni moraju imati osobu koja će im pomagati da funkcionišu u školi, a koja će im pre svega biti drugar - objašnjava nam Violeta na početku razgovora.

Pratioci se, kaže, uglavnom menjaju na dve godine, ali su toliko slabo plaćeni da je sve teže naći osobe zainteresovane za ovaj posao. Laza je ove godine krenuo u školu sa starim pratiocem i prošao je, priča nam Violeta, odlično. Bio je dobar na času sa razrednim starešinom i srećan što je ponovo tu, među drugom decom. Ipak, Violeta ne sme da gubi vreme i mora da nađe novog drugara koji će paziti na Lazu. Roditelji u Novom Sadu pratioce nalaze sami, pa preko servisnog centra "Milan Petrović", sklapaju ugovore sa njima. Violeta se trudi da uvek, koliko može, iz svog džepa poveća platu Lazinom pratiocu.

- To je osoba koju puštamo u kuću, osoba koja pomaže funkcionalnost vašeg deteta, da se socijalizuje, da savlada gradivo, da ima svog druga. Osoba na koju vi i dete možete da se oslonite. Do sada sam uglavnom imala lepa iskustva sa pratiocima i puno su pomogli i Lazi i njegovom bratu - priča nam Violeta.

Ona je samo jedna od roditelja nepravedno zaboravljene dece, koji sada i preko društvenih mreža traže pratioca. Tome je pribegla i Stefanova mama Suzana napisavši ovako:

"Dragi svi,

Potreban lični pratilac Stefanu, dečaku od 17 godina.

Kada bih trebala da opišem mog Stefana, nisam sigurna da kao majka Stefana koja kada se bliži školska godina padne iz mnogih razloga...

Ja samo želim da moj Stefan ima prijatelja, druga s kojim će ići u školu, provoditi vreme, nešto novo ga naučiti i biti ponosan na to, ponosan lični pratilac, spreman da uđe u nove izazove, slobodne aktivnosti posle škole koje su uključivanje u društvenu zajednicu, socijalizaciju, komunikaciju..

I onda vas pitam da li sam ja zahtevna...

Pa to je Stefanovo pravo...ili možda grešim..."

Ne, vi ništa ne grešite, ali mi da.

Na kraju ove kratke priče posvećene onima koji žive van šablona ovog sveta, treba napomenuti i da su deci sa smetnjama u razvoju ove školske godine ukinuta defektološka i logopedska podrška, što je jedna od najvažnijih pomoći, pomoći koja im je neophodna.

Ako ne govore, ne znači da ne osećaju. Ako ne mogu sami do toaleta, ne znači da ne zaslužuju poštovanje. Ako su drugačiji, ne znači da nisu deo nas. Setite se toga kada legnete u krevet. Dok neke majke budu mirno spavale, druge će u mraku sobe utišavati svoju bol. Pomozimo im bar tako što ćemo prestati da žmurimo.

(Telegraf.rs)