Andrija želi da bude vojni analitičar, uzor mu je Lazanski: Milica mu je priredila nezaboravni doček

Sve je počelo 28. juna na Otvorenom danu vojske u Kragujevcu, kada je Milica Šutić, kao kustos Muzeja vazduhoplovstva, sa kolegom stajala pored postavke ove ustanove. Dan je bio lep, ljudi su se smenjivali i ništa nije slutilo da će joj se desiti jedno važno poznanstvo koje će na nju ostaviti ogroman utisak i započeti jednu lepu priču.

Tada je Milica upoznala devetogodišnjeg Andriju Dabovića, jednog sasvim neobičnog dečaka koji je izrazio želju da jednog dana, ni manje ni više, postane vojni analitičar. Svi smo imali dečje želje, pomislio bi neko. Međutim, kada krenete da pričate sa Andrijom, onda shvatite zbog čega je tako drugačiji. On o vojnom vazduhoplovstvu već poseduje znanje na kojem bi mnogi odrasli mogli da mu pozavide, a vojsku voli više nego crtane filmove.

Tako je i Milica, počinjući priču za Telegraf.rs, dok smo u kancelariji muzeja čekali Andriju da stigne sa mamom i sestrom, bila zatečena kada je započela razgovor sa njim.

- Tom prilikom smo izlagali letačku opremu, "anti-g" odela i sedišta. Bilo je dosta dece koja su nam prilazila i vi vidite ko se i koliko njih zainteresuje za postavku. Deca kao deca, dođu, pipnu sve to, sednu, stave kacigu i idu dalje. Međutim, kada je Andrija došao, pogledao je opise ispod postavki i krenuo posvećeno da ih čita. U jednom trenutku mi se obratio: "Izvinte, da li mogu da Vas pitam u vezi sa ovim odelom?" Objasnila sam mu da je reč o ruskom odelu. Pogledao me je značajno, podigao prst i prokomentarsiao: "Ako govorimo o ovom "anti-g" odelu onda govorimo o Sovjetskom, zar ne?" - priseća se Milica.

Kako kaže, bila je pozitivno iznenađena činjenicom da dete ima takav vokabular. Morala je da ga pita čime bi želeo da se bavi kada poraste, a odgovor ju je još više impresionirao.

- "Vojni analitičar ", sigurno je izgovorio tada. Onda se stvorila neka gužva i nestao je. Prošla su oko tri dana, a ja sam i dalje bila pod utiskom. Pošto sam Kragujevčanka, vratila sam se tamo i razmišljala, mali je grad i da je lako naći nekog. Setila sam se Fejsbuk grupe Kragujevčanke, napisala post i njegova majka mi se stvarno javila. Oduševila sam se - kaže Milica.

Tada je odlučila da Andriju dovede u Vazduhoplovni muzej i obraduje ga poklonima.

- To je onda postala neka moja lična potreba da mu pružim neku podršku, bar da mu poklonim neku knjigu koja će mu biti podstrek da on nastavi dalje. Smatram da mi stariji treba da mlade nade pomažemo i ulažemo u njih. Osećam potrebu da treba ulagati u nekog ko će sutra da dođe u ovu poziciju i da ima mnogo više prednosti od nas danas. On je počeo da se priprema za to. Ako jedno dete privolimo da radi istu stvar, da vole ispravne stvari, vojsku koja još ima te neke moralne vrednosti i taj neki ispravan odnos prema životu onda mislim da smo mi ispunili neku misiju i ove u muzeju kao kustosi i kao službenici.

U poseti muzeju

Ekipa Telegrafa našla se u muzeju toga dana kada je Andrija zajedno sa mamom i sestrom trebalo do stigne. Kako Milica kaže, svi su jedva čekali dan posete, a za Andriju su spremili i iznenađenja.

I zaista, kada je ušao u muzej, Andriju nismo uspeli da stignemo. Zajedno sa Milicom je išao od postavke do postavke i vrlo vispreno odgovarao na njena pitanja o tome kako se zove koji avion i iz kog je perioda. Kada smo ga konačno zaustavili, objasnio je kako je njegovo interesovanje za vazduhoplovstvo krenulo još pre tri godine.

- Počeo sam 2019. da gledam klipove na Jutjubu i što sam više gledao to sam više znao o vazduhoplovstvu. Sve mi je to zanimljivo, pošto volim vojsku. Ovde mi se od samog ulaza sve dopalo i tek sad sam dobio još veću motivaciju da budem vojni analitičar- kaže Andrija i dodaje da mu je ipak ovaj poziv zanimljiviji od pilota jer je redak i poseban.

- Drugarima i ne govorim za to, jer mislim da mnogi ne razumeju šta zapravo znači biti vojni analitičar. Za mene to jeste najpre obaveštavanje o vojnim stvarima, ali me sada mnogo interesuju ratovi u Siriji, pa to najviše i pratim.

Rekao nam je i da ima podršku roditelja, kao i svoje četiri sestre, koja mu dosta znači.

-  Oni još baš ne mogu da veruju. Ali mama je baš zadivljena - iskren je Andrija, a ona nam je to i potvrdila.

- Jednom prilikom mi je rekao šta želi da postane i ja sam ga začuđeno upitala: "Je l' ti znaš šta to uopšte znači?",  odgovorio mi je: "Naravno da znam". Mislim da kad bi mogao, sad bi otišao u vojsku, koliko to voli. Podržavam sve to, jer je prirodno da svaki roditelj više voli da mu se dete interesuje za takve stvri nego za "ulicu".

Takođe, Andrijina mama nam je rekla njen sin ima veoma čvrste stavove po pitanju Kosova i nabavci naoružanja u regionu, koje ovog puta nije želeo da podeli, obećavajući nam da će to uraditi jednom kada bude vojni analitičar.

Na kraju, još jedno iznenađenje sačekalo je Andriju. Milica mu je u ime Muzeja uručila oficirsku značku i knjige koje će mu pomoći u njegovom budućem pozivu. Iako vidno obradovan, obećao je da će literaturu pročitati nekon što prvo završi sa čitanjem lektire.

Inače, on je odličan učenik, najviše voli matematiku, a košarka mu je, pored praćenja vojnih tema, jedna od omiljenih aktivnosti. Kada smo ga na kraju upitali kog vojnog analitičara najviše voli i ko mu je uzor, bez dileme je odgovorio:

- Miroslav Lazanski.

"Vojska ima važnu vaspitnu ulogu"

Milica nam je objasnila da muzej, kao prvenstveno edukativna ustanova, ima u planu da u budućnosti deci više približi vazduhoplovstvo, budući da u ovoj sferi nema dovoljno kadrova.

-  Želja nam je da upoznamo decu i sa civilnim vazduhoplovstvom, pozivom vojnog mehaničara, vojnog analitičara i drugim. Posebno što smo mi jedini muzej u celoj Evropi koji ima neke jedinstvene predmete. Možda ti sami počeci i avion Ivana Sarića jesu dobar način se deca uvedu u tu priču, kako je sve nastalo, kako je neko od platna i drveta uspeo da napravi avion koji leti 300 metara 50 na sat - objašnjava ona.

Kako kaže, cilj njenih kolega i njen jeste da deluju lokalno, jer ako uspeju na malim primerima da urade nešto dobro, to će jednog dana dobiti mnogo veće razmere, zbog čega joj je i bilo važno da upozna Andriju i pruži mu "vetar u leđa".

- Kada si u vojsci, to je neki poseban unutrašnji ponos i ništa to na ovom svetu ne može da zameni. Ako mi na jednom malom primeru, kao što je recimo ovaj muzej ili ovaj dečak, učinimo nešto, to će u jednom trenutku na globalnom nivou da promeni nešto. Uvek treba poći od sebe. Ako ja krenem od toga da tom dečaku treba dati vetar u leđa, ako sa ove pozicije mogu da mu dam bar malo pokretačkog duha, možda jednog dana dobijemo novog istaknutog vojnog analitičara. Možda će on ostaviti ovde mnogo veću imovinu nego mi danas - objasnila je Milica i dodala da je vojska zapravo jedna vaspitna institucija koja u društvu mora da ima jaku ulogu.

- Ona vas očeliči da svorite neka iskustva iz kojih sami izvlačite svoju snagu. Takođe, ona neguje i zajedništvo. U tom trenutku se briše to da li si muško ili žensko, vi ste tu zajedno da učinite da jedan vod fukncioniše. Svi smo zajedno jači i to je poenta vojske.  Tako je naš cilj bio, kad smo otišli u Kragujevac, da makar jedno dete privolimo da voli ispravnu stvar i mislim da smo sad zajednički uradili nešto dobro, i jako je bitna da ga podstrekne da nastavi svoje obrazovanje kasnije u tom smeru.

(Telegraf.rs)