Marinu profesor pitao što nije udata jer je Romkinja: Uspehom srušila predrasude, danas je pravnica

Put Marine Simeunović (36), rođene u Ljuboviji nije mogao da bude isti kao kod većine njenih vršnjaka, ali je ona ipak imala sreće da odrasta u porodici gde je njeno obrazovanje bilo važno. Marina je rođena u romskoj porodici, ali je to, kao ni brdo predrasuda prema ovoj nacionalnoj manjini nije sprečilo da danas bude master pravnica, aktivistkinja, trenerica i borkinja za ljudska prava.

To što je Romkinja, ovu mladu hrabru ženu nije sprečilo da završi Pravni fakultet u Novom Sadu, osnuje udruženje i juri za svojim snovima. Danas pomaže proces emancipacije i mladih iz romske zajednice i edukuje romsku decu o temama značajnim za njih. Bori se da deca imaju prava na svoj izbor i protiv je dečijih brakova.

Kako priča za Telegraf.rs, imala je tu sreću da se rodi u porodici gde obrazovanje igra veoma važnu ulogu.

- Oduvek je obrazovanje bilo na vrhu skale po važnosti kod mojih roditelja. Otac je završio srednju građevinsku školu, a brat Vojnu akademiju. U dvorištu naše porodice ima 6 diploma, na šta smo svi veoma ponosni - započinje naša sagovornica.

Ona ističe da je na takav pogled na obrazovanje uticao i njen deda koji je bio imućniji kovač u Ljuboviji, i imao je dobru interakciju sa neromskim stanovništvom.

- Na taj način, kada čovek vidi i nešto drugačije, može sam da bira život za sebe i svoje dete. U zatvorenim zajednicama, roditelji to ne vide, već se fokusiraju samo na ono tradicionalno, te taj krug nikako da se zatvori.  Uticaj sredine, ukorenjenih stereotipa i siromaštvo dovelo je do toga da se vrtimo u krug vekovima, ali ipak važno je reći da ima pomaka, smanjujemo onu lošu statistiku - navodi.

Kao primer za to, Marina spominje pokretanje neformalne grupe "Inicijativa romskih studentkinja"

- Osnovale smo ga moja sestra, najbolja drugarica i ja pre 9 godina, želeći da upoznamo druge devojke koje su upisale fakultete. Sada, posle skoro jedne decenije, naša grupa broji 266 studentkinja iz cele Srbije i na svaku od njih sam jako ponosna jer one su zapravo one buduće nositeljke promena - ističe ona dodajući da je sve veći broj devojaka romske nacionalnosti koje upisuju i završavaju fakultete.

Marina priča i sa čime se susretala, samo zato što je Romkinja.

- Često nailazimo na loš tretman jer pripadamo romskoj nacionalnoj manjini. Recimo, na svakom šalteru mi se najpre obrate sa "ti", a onda, kada im kažem da sam master pravnica, odmah drugačije počinju da komuniciraju sa mnom. Tada počinju da mi persiraju i dobijam drugačiji tretman. To je interesantan društveni fenomenen i ključni momenat kada shvatite koliko obrazovanje utiče ne samo na ekonomski segment života, već i na društveni status, pa i na način komunikacije najbližeg okruženja sa vama. Iako najveći broj mojih saborkinja nema mogućnosti da se zaposli ni sa fakultetskim diplomama, važno je da kažemo da ulažemo veliki napor, znajući da je teret dokazivanja vrednosnih, profesionalnih i ljudskih kapaciteta na nama i da na osnovu utiska nakon interakcija većinska populacija kreira misljenje o čitavoj zajednici - ističe naša sagovornica.

Neprijatnih iskustava, bilo je, pak, kaže, posebno u procesu obrazovanja.

- Sećam se, bila sam 1. razred osnovne škole, došla sam kući plačući jer je mene i još nekoliko romske dece jedan drug pratio i dobacivao nam, vređao nas. Mene je to, naravno, mnogo pogodilo, a tata me je video kako plačem. Tada me je ohrabrio postavljajući mi dva pitanja. Jedno je bilo: "Otkud znaš da nije zaljubljen u tebe, pa zato to radi?", a drugo: "Koliko ti jezika znaš, a koliko on?". Time je hteo da mi kaže da sam pametnija od njega. Zapravo sam postala svesna da ću u odnosu na moje vršnjake uvek govoriti jezik više, i to me prati kroz život, kao neka vrsta ohrabrenja - priča Marina.

Bila je vukovac u osnovnoj školi, sa svim peticama.

- Za mene je obrazovanje oduvek bilo jako važno. Posle osnovne škole sam upisala Ekonomsku, smer pravni tehničar, gde sam imala profesorku koja je imala predrasude prema meni i tome što sam Romkinja. Ipak, uvek imate dobrog i lošeg anđelčića. Imala sam divnog razrednog starešinu koji me je bodrio i rekao da moram da upišem fakultet - priseća se naša sagovornica.

"Šta ćeš ti na fakultetu?"

Još jednu neprijatnost Marina je doživela kada je upisala Pravni fakultet u Novom Sadu.

- Čekali smo profesora ispred njegovog kabineta, bila sam prva godina. Kada je došao, gledao je u mene i najpre prokomentarisao crveni lak na mojim noktima, a onda rekao: "Šta ćeš ti ovde? Trebalo je odavno da se udaš" - priča ona.

U tim trenucima, kako Marina kaže, osetila je ljutnju, ali i veliku nepravdu, koju, ističe, ne može da podnese. A upravo je nepravda bila razlog zbog kog je želela da se studira prava.

Marina se već 8 godina bavi trenerskim poslom i ohrabrivanju žena, a kako kaže, ljudi se često iznenade jer oni od nje, koja je Romkinja, nešto treba da nauče. Međutim, gledajući na to kao priliku za podršku u procesu oslobađanja od predrasuda drugih ka romskoj zajednici, ovu svoju životnu i profesionalnu ulogu jako voli.

Maloletnički brakovi - spas od siromaštva?

U našem društvu i dalje vlada čvrsto uverenje da su brakovi koje sklapaju maloletnici romska tradicija. Naša sagovornica ističe da je to uverenje važno razbiti, naglasivši da na maloletničke brakove različito gledaju Romi iz drugačijih krajeva zemlje.

- Brak i porodica kao deo tradicije vrlo su važni za Rome, ali se često dešava da, nažalost, roditelji podržavaju rane udaje svojih ćerki misleći da će ih tako spasiti siromaštva. Ono što sam ja primetila je da su kod Roma muslimanske veroispovesti češći maloletnički brakovi, a da dosta ugovorenih ima u Banatu. U nekim krajevima su maloletnički brakovi davna prošlost među romskom zajednicom - ističe naša sagovornica naglašavajuči važnu činjenicu da se sa ovim problemom susretala i većinska populacija pre samo nekoliko decenija, ali da ovaj društveni fenomen nije izazvao jaku društvenu reakciju iz razloga drugačijeg konteksta i okolnosti u kojima su se ti maloletnički brakovi praktikovali.

Svojim angažovanjem, govoreći na raznim tribinama, seminarima i radionicama, Marina želi da edukuje mlade Romkinje i skrene im pažnju na to koliko je obrazovanje važno.

- Volim da im ispričam svoj primer, primer moje majke koje se udala sa 16 godina, ali i priču neke Romkinje koja je završila fakultet i kako se to odrazilo na kvalitet njenog života. Svaka majka želi da joj ćerka bude uspešna, da ne zavisi od socijalne pomoći i o tome govorimo na našim susretima širom zemlje. Na taj način ih motivišem da nastave sa svojim obrazovanjem - objašnjava Simeunovićeva.

Njena misija je, kaže, da pomogne ljudima da se bore za svoje slobode i prava, ali i sreću, šta god to za njih značilo.

- Mislim da je život kratak i da čovek treba da se bori za ono do čega mu je stalo - ističe ona.

Marina priznaje da ne potiče iz najdubljeg siromaštva, ali navodi da su je stigmatizacija manjine kojoj pripada, kao i to kako su je drugi tretirali, motivisali da ostane istrajna u svojim ciljevima..

Naša sagovornica je članica Upravnog odbora Ženske romske mreže Srbije, članica je Mreže Romkinja Balkana, osnivačica je nekoliko romskih udruženja i pruža različite oblike edukacija u romskom, ženskom i omladinskom pokretu.

(Telegraf.rs)