Teodora (12) je ostala bez noge kad ju je udario autobus: "Jedva čekam protezu da šetam sa tatom"

Dvanaestogodišnja Teodora Mladenović iz aleksinačkog sela Grejač vesela je devojčica kojoj osmeh ne silazi s lica. Obožava da se igra sa svojim mačkom, "Mačkom", hrčkom Miletom i psom Rokijem. Raduje se drugovima, igra sa njima društvene igre i one druge, koje su kako kaže "moderne". Ima velike planove, da završi školu, stekne fakultetsku diplomu, uda se i svojoj deci pruži ljubav kakvom je nju obasuo njen otac Ivica.

Preporučujemo

Sve to Isidora je planirala i pre 7. novembra prošle godine, kada je otišla od kuće da bi sa drugom provozala bicikl. Tada je zadesilo nešto toliko strašno, da kako kaže, mislila je da je samo ružan san.

- Igrala sam se sama kada je došao moj drug i pozvao me da vozimo bicikl. Kad smo se vraćali kući, ja sam skrenula i desilo se - samo toliko Teodora govori o događaju kojem, kako ističe, neće dozvoliti da joj oduzme snove.

A desilo se to da je devojčicu pokosio autobus, da je zadobila stravične povrede, da nije bilo dovoljno krvi nulte negativne krvne grupe, pa se 200 ljudi odazvalo apelu na društvenim mrežama i dalo dragocenu tečnost za spas Teodorinog života. Iz Niša je upućena u bolnicu u Tiršovoj gde joj je zbog masivnih povreda amputirana desna noga iznad kolena i sanirane stravične povrede unutrašnjih organa. Na lečenju u Beogradu je provela četiri i po meseca, u banji Koviljači pet nedelja, a svakodnevna rehabilitacija u niškom UKC treba da joj omogući da dobije protezu.

- Sada sam odlično i više od toga, s obzirom kako mi je bilo. Dolazi mi društvo, igramo se, sa tatom šetam po ceo dan, idem na terapije, moram da se "razmrdam" za protezu. Jedva sam čekala da vidim porodicu, ljubimce, drugare. Živim sa tatom, ali često idem kod mame u Niš jer je neću viđati kad odem u bolnicu. Bilo mi je teško, ali sam se trudila da budem nasmejana, znala sam da je tati i mami još teže, pa sam htela da im olakšam. To što nemam nogu, neće me sprečiti da živim kako hoću. Videla sam na Instagramu jednog čoveka koji nema ni noge, ni ruke, a vežba, ima veće mišiće nego tata. Sledeći razred počeću u Beogradu, bolnica u Tiršovoj ima svoju školu, a završiću ga ovde. Biću odličan đak i završiću fakultet za psihologiju - planira malena.

Teodora objašnjava da je ideju da se opredeli za profesiju psihologa dobila u bolnici.

- Tamo na plastičnoj hirurgiji bila je jedna devojčica Anja, imala je opekotine i strašno joj je bilo teško. Dolazio je psiholog svakog dana, ali je ona i dalje bila tužna. Onda sam ja odlučila da probam da je smirim i uspelo mi je i poželela sam da mi to bude profesija - kazuje hrabra dvanaestogodišnjakinja.

Njen otac priznaje da mu je puno srce otkako se njegova mezimica vratila kući.

- Sa slavljem smo je dočekali, početkom avgusta se nadamo odlasku u Beograd da bi joj uradili reviziju noge i spremili je za protezu. To će trajati još četiri, pet meseci, a kada Teodora potrči dvorištem, prirediću ponovo veliku feštu - obećava Ivica Mladenović. Priznaje da je ćerkin udes teško podneo ali ističe da mu je najveću snagu davala baš ona.

- Mislim da sam ja sve to teže podneo nego ćerkica. Teodora ne klone duhom, prihvatila je to što joj se desilo, jedva čeka protezu. Mnogo bi mi bilo teško da je pala u depresiju - priča Mladenović. Dodaje da je sebi u životni cilj stavio da pomogne Teodori da ostvari sve što želi.

- Nemam svojih, njeni planovi su moji. Tu sam da je podržim u svemu što odluči, da budem njena snaga kao što je ona moja - kazao je Teodorin tata.

Ocu i kćeri upomoć su priskočile komšije, nema dana da im ne svrati Miroslav Krstić kojeg je sa Ivicom povezala ista muka.

- Znam koliko mu je teško, moj sin je postao invalid kada je imao devet godina, i njega je udario autobus dok se vozio na motociklu. Dobio je sepsu, davali su mu šest sati života, nikada se od toga nisam oporavio pa sve Ivičine probleme doživljavam kao svoje. I apelujem na sve koji mogu da im pomognu da to učine, da ih podrže u ovoj borbi koja će još dugo trajati - moli Krstić.

Vozač autobusa koji je udario Teodoru osuđen je na šest meseci zatvora na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela.

(Telegraf.rs)