Olivera 6 godina taksira, u početku je bilo "čupavo": Zabadali su šrafove u gume, otimali mušterije

Foto: Telegraf/S. Tasić

Olivera Stanković (52) iz sela Suva Morava, druga je taksistkinja u istoriji Vranja i prva u Vladičinom Hanu. Ovako je znaju putnici na relaciji Vladičin Han - Vranje, gde poslednjih šest godina vozi linijski taksi. Olivera je završila Višu ekonomsku školu, radila kao komercijalista u Drvnoj industriji "Sloga" u Vladičinom Hanu, a kada je ovo preduzeće tokom tranzicije i privatizacije propalo, Oliveru je borba za opstankom naterala da otvori taksi preduzeće.

Preporučujemo

- Bila sam prinuđena da ovo radim, nisam imala od čega da živim, iskreno. Pokušavala sam da kod raznih privatnika u trgovini ili van toga, nađem posao, ali sve se svodilo na obećanja ili na nesigurnu platu i veoma loše uslove rada. Onda, kako sam već kao komercijalista dosta vozila auto, rešila sam da se oprobam kao taksista i evo me u tom poslu - priča Olivera.

Ali, kako kaže, nisu svi bili blagonakloni na pojavu žene među taksi vozačima.

Dozvolu ima već 33 godine

- Trebalo je vreme da me kolege prihvate, kao ravnopravnu, ali na takvo podozrenje bila sam naviknuta. Dozvolu sam dobila još 1988. godine i od tada sam na točkovima, prvo u svom privatnom vozilu, a potom sam radila kao komercijalista i svuda su me još tada gledali sa čuđenjem. Tada je bilo pojam videti ženu u autu, pa još službenom, firminom. Ali kada sam kao taksista krenula da radim, putnici su me prihvatili, imali su poverenje, a kolegama je trebalo vreme - seća se Olivera.

Ona kaže da je imala želju da proba da vozi autobus i da je to uradila, ovako bez dozvole, kao i kamion. Žao joj je što nije stekla dozvolu i za tu kategoriju, već samo za B, jer je “osećaj fantastičan”.

- Biti žena taksista je mnogo teško, što zbog tih predrasuda, a i kao vozač uopšte, jer su sada na našim ulicama i putevima neke nove mlađe generacije, koje su dosta nekulturne u vožnji. Ne poštuju prvenstvo prolaza, bahati su u vožnji, ne poštuju starije, dobacuju, ali šta je tu je. U početku kada sam krenula da radim, porodica je bila dosta uplašena. Ćerka je strahovala za moju bezbednost, a sin je brinuo na svoj način. Na kraju su prihvatili, ali suština je da nije lako biti taksista ni muškarcima, ali tek ženi, ali od nečega mora da se živi - poručuje Olivera.

Ne znam da li sam im smetala jer sam žena ili konkurencija

Ona dodaje, da uprkos tome što nije lako, što ima svakojakih scena u autu i među putnicima, sada ima siguran posao i sama je svoj gazda.

- Ne znam da li sam u početku kolegama smetala zato što sam žena ili zato što sam se pojavila kao konkurencija, možda bi bili takvi prema meni i da sam muško, jer “ugrozila” sam im posao. Branili su mi gde da parkiram, preotimali mušterije, bilo je zabadanja šrafova u gume, ali sada svi radimo podjednako. Znam da me zovu koleginicom, ravnopravno i sa puno poštovanja i to većina, mada u početku, pre nekoliko godina kada sam krenula da radim, imam utisak da su mogli, pojeli bi me, toliko me nisu trpeli. Uspela sam da se izborim za svoj prostor, tj. putnike, naročito za žene putnike, koje valjda sa mnom osećaju veću sigurnost. Posla ima za sve, samo ko hoće da radi, tako da nema potrebe da se iko diskriminiše, a naročito ako je uz to i žena - ukazuje Olivera.

Na ulicama Vranja ima još po neka žena taksista, a ovdašnji ljudi znaju da u šali kažu, da su muškarci po Evropi sa svojim kamionima ili rade kao šoferi na drugim prevoznim sredstvima ili mašinama, a da narod neko mora da vozi, te u ovo do skora neprikosnoveno muško zanimanje ulaze i žene.

(S. Tasić)