Sa herojima srpskog neba osmotrili smo Beograd sa visine: Telegraf sa Helikopterskom jedinicom MUP-a

"Sada ćete prisustvovati redovnom izvođenju naših trenažnih letova helikopterom za proces traganja i spasavanja. Imaćemo priliku da prođemo do užeg centra Beograda. Preporučujem vam da se vežete i da uživate. Nadam se da će vam biti lepo".

Dok nas predaje kolegama da nas smeste u jedan, komandant Helikopterske jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Nenad Nedić zauzima položaj u svom helikopteru istog tipa - Airbus H145.

- Koliko je helikopteru potrebno da se vine u nebo? Pa, pazite, u proseku, nekih minut do dva, u zavisnosti od sistema provera. Da li je prvi let koji se obavlja u toku dana, drugi ili treći. Jako brzo i jako kratko vreme je u pitanju. Vreme se, uglavnom, troši ako zadatak stigne iznenada, pa je posadi potrebno nekoliko minuta da proceni meteo situaciju ako mateorološki uslovi nisu zadovoljavajući. Sve mora dobro da se analizira. Bezbednost letenja je na prvom mestu. Često mi govorimo između sebe, a to je već postao postulat ove jedinice, da spasilački helikopter ne sme da postane predmet spasavanja.

- Nama je nebo danas, kao što vidite, odlično. I više su nego zadovoljavajući vremenski uslovi. Ali, mi često nemamo prostora da biramo vreme kada ćemo dobiti zadatak, kada će naša pomoć nekom biti potrebna. S obzirom na sve to, naši piloti i jesu među najobučenijim. Bez lažne skromnosti, imamo jedne od najkvalitetnijih pilota. Naše posade su svoje iskustvo sticale širom Evrope. Leteli su na prostorima Norveške, Italije, Francuske, Nemačke, Engleske, čak i SAD - priča Nedić, čiji nam se glas već gubi u zvuku elisa.

Dok ulazimo u naš Airbus, razmišljam o tom momentu zaleđivanja, koji je, kako mi reče komandant, najopasniji za helikopter. Obično se dešava u zimskom periodu, i ukoliko postoji mogućnost da do zaleđivanja dođe, zabranjeno je ulaziti u oblake.

Pogled mi se vinu u nebo. Oblaka nema. Vedar, topao i nadasve sunčan junski dan. Sreća, jer ostali uslovi, kako naučih, ne mogu toliko da utiču na bezbednost izvršenja zadatka. 

"Ja sam V E J I N"

Možemo u helikopter!

U istom smo tipu vazduhoplova u kojem je i komandant Nedić. Na svojim mestima su već dvojica pilota i mehaničar letač.

- Ljubinka.

- Ljubomir Vejin- odgovori mi pilot.

Nesigurno pitah:

- Vejn? Kao Džon Vejn?

- Ne, tu mnogi greše. V E J I N - sriče pilot, inače pomoćnik komandanta Helikopterske jedinice MUP-a za bezbednost i sigurnost letenja:

- Sa I i sa J.

Ljubomir Vejin je "na internetu prekršten" u Vejn. Mnogi su se zapitali da li mu je rod Džon Vejn. Ispostavilo da je dovoljno jedno pogrešno potpisivanje, pa da on počne da objašnjava da nije ni u kakvom srodstvu sa holivudskom legendom.

Ali, nije samo to. On čitav život, kaže, sriče svoje prezime. Slovo po slovo. 

- Kao Englezi. Živim sa tim. Čitav život objašnjavam da nisam ni u kakvom srodstvu sa Džonom Vejnom, nego da je to prezime, koje vodi poreklo iz Like, i da sam i sa I i sa J. Inače sam iz Bačkog Jarka pored Novog Sada. Drago mi je što, kao moji rođaci, nisam izgubio ni J, a ni I u prezimenu, nego sam ostao izvorno Vejin - priča on koji sa smehom prihvata ovu priču, i dodaje da je pilot 27 godina i da broji dane do penzije:

- 1994. godine sam završio Vazduhoplovnu akademiju i evo, ove godine punim 50 godina. Imam 27 godina punog letačkog, profesionalnog staža. U knjižici mi je, mislim, evidentirao više od 7.000 letova.

Vejin i njegove kolege su prošle sedmice pripredili fasinantan prizor na brdu Bojčica u selu Lopatanja, kod Osečine, kada su helikopterom postavili krst sa postoljem visine 16 metara i težine 600 kilograma. 

- Od Eparhije valjevske smo dobili zahtev za postavljanje krsta na nepristupačan teren, na brdu Bojčica, pošto oni zemaljskim putem nisu mogli. Pre nekih mesec i po dana smo krenuli da učestvujemo prvo u predlozima za izradu krsta sa ljudima na terenu, a i sa našim kolegama ovde, na izradi plana za postavljanje samog krsta. Imali smo više radnih sastanaka sa ljudima koji su pravili krst i ovde, mi, kao posada. To je, na kraju, rezultiralo sigurnim i bezbednim postavljanjem krsta težine 600 kilograma na vrh koji je visok 600 metara, na postolju od 21 metra, i vidi se iz svih okolnih mesta - priča Vejin za Telegraf.rs.

Glavnu ulogu tokom prenosa krsta, nije imao pilot, kako bi mi laici pomislili. Nosi je kompletna posada - dva pilota, mehaničar letač, koji je u helikopteru i precizno letenje i slušanje uputstava mehaničara operatera, koji vidi krst.

- Pošto ja kao pilot ne vidim krst, prinuđen sam da komandujem helikopterom u pravcu i položaju koji mi objasni mehaničar letač. Sve vreme držim krst tako da teret koji nosimo bude miran, na mestu i poziciji za njegovo učvršćivanje. Obično se za takvu akciju bira rano jutro, kada je atmosvera mirna, kada nema vetra, turbulencija - objašnjava naš sagovornik i dodaje da je sama akcija podizanja i postavljanja krsta na postolje trajala samo 9 minuta.

Ovo nije prvi put da ova jedinica podiže krst. Uradila je to, između ostalih, i za crkvu u Loznici, a prošle godine je na zahtev Eparhije mileševske, na nepristupačan teren, na 1.000 metara nadmorske visine, na brdu Titerovac, iznela materijal potreban za postavljanje krsta - razni materijal, agregat, i ono što je bilo najzahtevnije, 62 tone betona.

- Radili smo sa novim helikopterom H145, u kojem se sada nalazimo, i sa Bel 212. Za tu našu akciju smo od eparhije dobili orden Belog anđela - dodaje Vejin.

Let iznad Beograda dva Airbusa

Dva Airbusa H145 su se sa Surčina već vinula u nebo. Beograd je nama kao tepih, a mi njemu "na dlanu". Ekipa Telegrafa.rs je u helikopteru u Vejinovim rukama. Naš vazduhoplov prati komandant Nenad Nedić, koji je, kao što rekosmo u drugom helikopteru. Ispostavi se, posle famozne gazele na kojoj je "odrastao", njemu omiljeni vazduhoplov -  Airbus H145.

Let od 15 minuta je kratak da upoznamo sve njegove prednosti i mane, isto toliko koliko nije kratak za čitav film sastavljen od panorama Beograda.

Buka, koju smo očekivali dok smo leteli je izostala. Ili je, bar nismo primetili od prizora koje su nam priredili pripadnici Helikopterske jedinice, iliti uzbuđenja. Jer, letimo helikopterom! A, ne spasavaju nas iz požara, poplava, ne prevoze u bolnicu, nismo VIP ličnosti da bismo se vozili njime...

Strah? I on je izostao.

Prema rečima komandanta Nedića, zadaci Helikopterske jedinice dele se u dva segmenta. Prvi obuhvata podršku drugim organizacionim jedinicama samog Ministarstva, prevashodno rad sa Žandarmerijom i Specijalnom antiterorističkom jedinicom, zatim, često vrše ispomoć Graničnoj policiji oko nadzora državne granice, Sektoru za vanredne situacije u cilju gašenja velikih šumskih požara...

- Drugi segment se zasniva na civilnoj oblasti helikopterske avijacije a to je da aktivno učestvujemo u službi traganja i spasavanja za potrebe Direktorata za civilno vazuhoplovstvo, i pritom nudimo logisitičku podršku prilikom VIP letova kako za našu Vladu, tako i za strane delegacije i predsednike - priča Nedić za naš portal.

Veliki je i broj VIP putnika, koji su koristili naše helikoptere, kao sredstvo transporta:

- Prošle godine, eto, koristio ih je i princ Albert od Monaka da bi se realizovao cilj i zadatak njegove redovne posete.

Jedna od najstarija jedinica MUP-a

Koreni ove jedinice jako su interesantni. Vuku još iz daleke 1967. godine, i za njih se veže, verovali ili ne ruda uranijuma.

- Tada je zvanično osnovana u januaru mesecu, i predstavlja jednu od najstarijih jedinica koje ulaze u sastav našeg Ministarstva. U nekom periodu 1963., 1964. godine, tadašnje rukovodstvo bivše Jugoslavije, odnosno Savezne Federativne Republike Jugoslavije imalo je ideju da vrši istraživanja nalazišta rude uranijuma. Jedna od ideja, pošto je tadašnja država bila jako velika, bila je da se upotrebom helikoptera ta istraživanja obave u kraćem periodu a da se pokrije veći deo teritorije. Aleksandar Ranković je predloži rukovodstvu da se nabave 3 helikoptera sa specijalnom opremom i 10 pilota, koji će vršiti snimanje iz vazduha i analizu potencijalnih nalazišta. Dva nalazišta su bila su najinteresantnija - na područje dananjeg mesta Kalna, u Srbjii, i u Sloveniji.

- Međutim, već nakon rezultata istraživanja odustalo se od daljih planova vezano za uranijum i u naučne svrha, pa su helikopteri raspoređeni saveznim ministarstvima unutrašnjih poslova, odnosno Srbiji, Sloveniji i Hrvatskoj. I, upravo taj helikopter, predstavlja začetak, odnosno proces uspostavljanja Helikopterske jedinice u Srbiji - otkriva Nedić.

Lepotan bez mana kojim letimo - Airbus H145, i njegove kolege, "stanuju" u hangaru na Surčinu, gde je i čuveni Sikorski, helikopter kojim leti Donald Tramp, ali i u kakvom je nastradao Kobi Brajant.  

Njima će se uskoro pridružiti i Airbus super pume, pa će kompletna flota biti na Airbus ediciji helikoptera.

- Ovo je Agusta bel 212. Takva 3 helikotera ulaze u sastav naše jedinice. Zatim, tu je Sikorski 76 , i pored njih imamo male džet range 206. Ova 3 tipa helikoptera su američke proizvodnje. Naravno, svaki ima svoju funkciju i ulogu u zavisnosti od vrste i specifičnosti koje zadatak nalaže, i na osnovu toga se reauje i bira izbor helikoptera a u skladu sa njegovim operativnim mogućnostima. U skladu sa tim se bira i sastav posade - objašnjava nam komandant Nedić.

Zastajemo kod Sikorskog.

- Njega još u svojoj korporacijskoj floti koristi Donald Tramp, bivši predsednik SAD. Naravno, ima 3 ista modela ovakog tipa helikoptera. I kraljica Elizabeta je isti helikopter koristila do pre 6, 7 godina. Nažalost, Kobi Brajant je u ovakom tipu helikoptera nastradao u januaru 2020. godine. Istraga je zaključila da je helikopter bio ispravan, da nije bilo problema sa tehnikom i da je ponovo u pitanju ljudski faktor. Helikopter je, inače, jako pouzdan.

- Ono što ga odlikuje je velika sigurnost, snažni motori, velika brzina, zato se često koristi u svrhu VIP prevoza. Međutim, za letenje u složenijim meteorološkim uslovima, mora i posada da bude obučena a to u slučaju Kobija nije bio slučaj. Pilot nije bio osposobljen za izvođenje leta u takvim meterološkim uslovima i u skladu sa tim je načinio fatalnu grešku ušavši u slabu vidljivost, pa je izgubio prostornu orijentaciju - kaže Nedić.

Omiljena gazela izvidnica

Pored već pomenutih lepotana, sastav Helikopterske jedinice čini i 5 helikoptera tipa gazela. I te kako poznat na našim prostorima. Koristila ga je a i dalje da koristi naša vojska, ali i francuska.

- Ono što je interesantno, francuska vojska i dalje koristi tip helikoptera gazela, naravno, modifikovan, novim elektronskim uređajima za osmatranje. Ono što ga odlikuje to je visoka pokretljivost, brzina, manevarbilnost. Isto jako pouzdan helikopter. Inače, jedan je od naomiljenijh helikoptera kada pitate pilote - reče komandant taman kad zaustih da ga pitam koji je njemu omiljeni:

- Ja sam u pilotskom smislu odrastao na gazeli i prvi tip helikoptera kojim sam leteo je bila, upravo, ona. Međutim, kako se nastavlja karijera i usavršavanje, neminovno je da menjate tip helikoptera. Letim sa njim i dalje, ali za određene operacije, prosto ne možete sa njim, već zadaci nalažu druge vazduhoplove.

- Prvi tip koji smo pomenuli Bel 212, jako je pouzdan. Koristi se i u operacijama spasavanja, i u operacijama gašenja požara, u koordinisanom radu sa pripadnicima Žandarmerije, Antiterostičke jedinice. Meni isto jedan od omiljenih, ali trenutno mi ne najomiljeniji Airbus H145. Nije presudno to što je on najmlađi među svojim kolegama, već zato što olakšava rad pilotu i širi te operativne mogućnosti naše jedinice. Dobili smo priznanje i od Airbusa da smo jedni od najbržih operatera koji su uveli H145 u sve operativne zadatke. Leteli ste malopre sa njim. Za operacije spasavanja, sa upotrebom bočne dizalice, jedan je od najboljih u svojoj klasi. Isto ga odlikuje velika pouzdanost, raspoloživa snaga, sistem stabilizacije, koji olakšava posao pilotu da može brže i bolje da sagleda trenutno stanje svih bitnih karakteristika.

Na to koji će se helikopter vinuti u nebo, određuju njegove mogućnosti u skladu sa zadatkom koji treba da se obavi.

- Ako govorimo o spasavanju uz upotebu bočne dizalice, naravno da ćemo izabrati H145, za nošenje spoljnog tereta, protivpožarnog vedra, tu je neminovno naš Bel 212. Opet, za druge svrhe, za izvođenje letova u složenijim vremenskim uslovima to bi bio opet Airbus H145. Njega bi pre izabrali i za izvođenje medicinskih letova. Gazela obično ide kada treba nešto u jako kratkom vremenskom roku da se izvidi, dobije neka informacija, ne bi li se donela neka konačna odluka za izvršenje ili odustajanje od nekog zadatka - objašnjava Nedić.

Piloti se usavršavaju sve do penzije

Dolaskom na beogradski aerodrom videli smo obimne radove. U skladu sa razvojem Aerodroma, razvija se i kompleks Helikopterske jedinice. Trenutno se ovaj kompleks nalazi na 5 hektara zemljišta a dobili su još toliko.

- U budućnosti, tačnije već sledeće godine, ovaj kompleks naše jedinice neće više izgledati ovako, biće mnogo veći i već se pristupilo izgradnji projektne dokumentacije i projektu za novi hangar. Jer, da bi bili spremni za dolazak novih helikoptera super puma, koji su daleko veće od postojećih, ideja je da se to uradi na vreme da bismo bili spremni za nove mašine - ističe Nedić.

Kao i lekari, i piloti uče i usavršavaju se čitav život, sve do penzije, a i dežuraju 24 sata sedam dana u nedelji.

- Radno vreme nije precizirano i određeno tačno ali jeste u skladu sa svim zakonima. Ne mora da traje 8 sati, može da traje i 12, 14 ako su zadaci takvi da zahtevaju duži period angažovanja.

Komandatna Nedića pitamo koliko su mladi zainteresovani da budu piloti. Piloti helikoptera.

- Danas se ceo svet suočava problemom koji je rastući iz godine u godinu, a to je motivacija mladih kadrova, mlade populacije da se opredeli za pilotski poziv. Jedna od bitnijih stvari jeste da ovaj poziv traži veliko odricanje, koje zahteva i dugotrajan proces školovanja a morate biti posvećeni pozivu ukoliko želite da uspete. Pritom svaki pilot je dužan da se tokom cele karijere usavršava tako da sa završetkom školovanja, kao u našem slučaju Vazduhoplovne akademije, niste završili svoj proces školovanja. Taj proces će vas pratiti sve do penzije.

- Ono što ja mladima imam da kažem, to je da ovaj poziv kao prvo mora jako da se voli, i ukoliko imaju nekih nedoumica, mi smo im otvoreni za sva pitanja i sugestije. Ovo je jako lepo poziv, za mene je najlepši, jer paktično idete svaki dan na posao koji volite a to mnogo znači - poručuje Nedić i dodaje da u ovoj jedinici nema žena pilota, što ne znači da ih neće biti u budućnosti.

I za kraj, pred kraj ovog leta, okrećemo se opet gospodinu Vejinu, kojem se za vreme poplava u Obrenovcu zamalo nije porodila jedna žena u helikopteru koju je sa kolegom iz Mionice prebacio u bolnicu u Valjevu, i pitamo ga da li je siguran da nije Vejn.

- Ja sam V E J I N!

(Telegraf.rs)