Ispovest Avrama Izraela 22 godine posle NATO agresije: Bio sam u ilegali, a od odličja dobio kancer

"Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd!" Čuvena rečenica glasila je i "Gotovo je", ali se ispostavlja da ništa nije gotovo, iako je sve zvanično završeno na današnji dan pre tačno 22 godine". Ovim rečenicama je Avram Izrael, načelnik beogradskog Centra za obaveštavanje i informisanje punih 78 dana, za vreme NATO bombardovanja obaveštavao Beograđane o opasnosti, njenom prestanku, ali i o posledicama ratnih dejstava.

Dve decenije kasnije, Izrael je u penziji. Kao da je juče bilo, seća se poslednjeg obaveštenja kada je potpisan Kumanovski sporazum. Beograđani ga i dan danas prepoznaju na ulici, pozdravljaju ga, klimnu mu glavom. Oni su jedini koji mu odaju zahvalnost. Osim njihove zahvalnosti i kancera, ništa drugo nije dobio.

- Poslednji put sam se obratio kada je potpisano primirje u Kumanovu, i tad na neki način najavio kraj tih NATO agresija na Jugoslaviju, odnosno na Srbiju - počinje priču za Telegraf.rs Izrael.

- Čuvena rečenica je glasila: "Gotovo je", ali se vrlo brzo ispostavilo da sam svoje buduće poruke završavao sa "nije gotovo", kao što mislim da i danas nije gotovo u tom jednom segmentu. Ostaje opor ukus, moj lični, 22 godine posle tog Kumanova i svih tih dešavanja, i proglašavanja pobede u zemlji koja je bila totalno devastirana. Sve je bilo porušeno, uništeno, ljudi su bili očajni, u bedi, bez sredstava za život, i pod strašnom ekološkom maskom toksičnih materija koje su ispuštane tokom 1999. godine. Sada imamo krivu kancerogenih oboljenja.

Više od 12 sati pod uzbunom

 Za tih 78 dana sirene su se oglasile 298 puta.

- Po pravilu je bilo dva puta dnevno, nekoliko dana je bilo i više puta. Vrhovna komanda je, da bi skinula odgovornost sa sebe, izdala naredbu da se uzbuni Beograd u dve zone koje su bile negde predveče oko 19, 20 sati i ujutro, oko 7,8 sati za prestanak opasnosti. Tako je držala dvomilionski grad, sa okolinom, više od 12 sati pod vazdušnom opasnošću. Mi smo iz Centra smatrali da ne može dvomilionski grad da se drži 12, 13 sati u skrovištu pod znakom za uzbunu, a da mu ne kažete ništa, pa smo onda preko tadašnjeg Studija B javljali kada prestaje opasnost, gde su bila dejstva u Beogradu, posledice... Beograd je to prepoznao i bio je zadovoljan i miran - priča Izrael.

Najteži momenat za njega u tih 78 dana bilo je, kao i za mnoge, stradanje male Milice Rakić u Batajnici.

- Nosim dve vrste tih loših osećaja. To je smrt male Milice Rakić (3), i opasnost po Beograd od dejstava u Pančevu i Prvoj iskri, kada smo bili na korak do kataklizme i katastrofe. Ostaje još jedna mučna spoznaja, a to je da najveći broj naših petrohemijskih kompleksa u Pančevu i Bariču, nije izmestio toksične materije pre početka NATO dejstava, a bili su u obavezi. Time je omogućeno da zlotvori dejstvuju po tome i da izazovu jednu ekološki strašnu katatsrofu, pa da ta kriva oboljevanja bude eksponencijalna. Pritom, ne pričamo o osiromašenom uranijumu, već o toksičnim materijalima iz Pančeva, "Prve iskre" u Bariču...

Ovog čoveka sa dva fakulteta, za kraj rata vezuje i činjenica da je jedno vreme u svom rodnom gradu bio u ilegali.

- Bio sam sklonjen u jednom trenutku po nalogu vrha države ili ko zna koga. Rečeno mi je na fin način da idem da se odmorim, a onda su mi i poznanici Ministarstva odbrane rekli da se malo smirim i sklonim, tako da sam u jednom trenutku u svom rodnom gradu bio u ilegali. To je jedna od asocijacija za pred kraj rata.

- Naravno, za taj rat me vezuju i druge relativno neprijatne situacije. Beogradska jedinica osmatranja i obaveštavanja je bila u sastavu Ministarstva odbrane, i ona je brže bolje raspuštena na isti način kako nije ni pripremljena pred početak bombardovanja. Od oktobra do 24. marta nisu ništa uradili da se ta jedinica pripremi, popuni, obuči, edukuje i osposobi za ono što je trebalo da radi, ali zato su u nekoliko desetina minuta tu jedinicu raspustili. Izostalo je i ono što se očekivalo, a to je da se ta jedinica pohvali, da se pojedinici iz te jedinice pohvale, unaprede po vojnoj hijerarhiji za čin ili da se pojedincima da neko odličje, koje su mnoge jedinice dobile. A, sa druge strane, ljudi iz tog saziva aktuelne vojne hijerarhije ubrzo su napredovali, postali generali, dobili stanove... - priseća se Izrael.

Kancer umesto odličja i priznanja

Postojala su tri predloga da se Avram Izrael odlikuje za sve što je učinio. Izostalo je. 

- Dugo su i borci sa Košara bili marginalizovani i potisnuti, pa se to ispravilo u jednoj godini. Jedinica osmatranja i obaveštavanja je i dalje marginalizovana, kao jedna sjajna ratna jedinica koja je maksimalno korektno, efektivno, profesionalno radila svoj posao na dobrobit sveukupnih Beograđana i okolnih naselja i gradova. Sa druge strane stajali su Beograđani koji su na svakom mestu i na svaki način iskazivali jedno poštovanje, zahvalnost, službi osmatranja i obaveštavanja, odnosno, gradskom Centru za obaveštavanje za sve ono šti je rađeno tokom tih 78 dana.

- Ja ništa nisam dobio. Dobio sam kancer, verovatno od posledica tih psihoza i svih dešavanja 78 dana. Ne mogu da budem baš eksplicitan, ali nije teško povezati to. Imao sam kancer prostate. Prošlo je već 15 godina od te operacije koju sam imao.

Naš sagovornik podseća da Beograd danas nema sistem za uzbunjivanje, da ga nema 22 godine, ali da se polako budi svest o njegovoj potrebi.

On je u međuvremenu napisao dve knjige, od kojih mu je jedna objavljena. U njoj je, navodi, pribeležio sve što je trebalo da se kaže. Živi u vikendici sa svojom suprugom, sa pogledom na Dunav, i moli se da im korona dozvoli da ode u Izrael, u nedavno bombardovani Tel Aviv, gde mu žive ćerka i unuci.

(Telegraf.rs)