Može li neko da "nestane" u manastiru? Ko porodici treba da pomogne, šta eparhija ne mora da prijavi

Foto: Shutterstock

Dešava se da članovi porodice osoba koje su u Srbiji nestale u prethodnom vremenu, čak godinama, veruju da su im bližnji u nekom manastiru. Neki od njih se živo sećaju običaja najmilijih da čitaju Bibliju, obilaze verske objekte, fotografišu ih. Neki drugi su u sećanje prizvali reči koje su neposredno pre nestanka razmenili. Bilo je onih koji su shvatili da su čuli dotad neuobičajene izjave o kupovini brojanica, lepoti crkava, opomene da cigareta ne treba da gori dok u kući gori sveća. Neki od njih su pokušali potragu. Pored prijave nestanka policiji, roditelji i rodbina nestalih tražili su svoje obilazeći manastire, tražeći da čuju barem da su živi. U njihovo ime odlazili su i policijski inspektori, pokušavajući da kao predstavnici zakona i države saznaju da li se možda u nekom manastiru kriju.

Preporučujemo

Za to skrivanje, rekla nam je jedna majka, čula je i od starešina manastira i od predstavnika crkve. Jednom su je upitali da li je dete tražila u određenom manastiru u kom je sakriti se najlakše. Moguće je, rekli su joj tada, da je iskušenik ili tad već monah, koji ne želi da se za njegovu odluku sazna, video da ga traže, pa da je potom čak bio premešten. Ista majka (ime i prezime poznato redakciji) rekla nam je kako je bilo igumana koji su kazali da bi rekli da znaju da je nestala osoba baš u tom manastiru. Bilo je, kaže većinom, i onih koji su rekli da bi poštovali želju iskušenika.

Čak se seća i kako je jedan poručio inspektoru da sve i ako bi pretresao manastir, osobu koja želi da se sakrije, ne bi našao. Rekla nam je i kako je čula da je neko u afektu rekao da ne želi da se javi porodici pet ni deset godina, sutra ne bi mogao da se predomisli. To bi, navodi šta je sve čula za vreme koliko traži dete, bilo kršenje pravila.

Sama nije verovala da je takvo skrivanje moguće. Priča kako joj je bio potreban dokaz. Prerušila se i otišla u manastir. Požalila se na gorku sudbinu i pitala ono što joj je bilo najbitnije - da želi da se sakrije od porodice, da li bi ta želja bila ispoštovana. Dobila je potvrdan odgovor. Nije se zamonašila, ali je potragu za članom porodice nastavila.

Najpre je strahovala od smrti. Kako je vreme prolazilo, to se činilo kao sve manje verovatna opcija. Inspektori su joj, kaže, rekli - telo bi dosad isplivalo. Nema dokaza da joj dete nije živo i ima veru da je među živima. Ponavlja kako samo želi potvrdu.

Tim povodom obratili smo se Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Želeli smo da pitamo za pravila o čuvanju tajne i o mogućnostima porodice da se informiše o svom nestalom članu, ukoliko se zapravo pridružio Crkvi. Međutim, do objave teksta nismo dobili odgovor.

Janjić: Crkva bi reagovala

Kulturolog Jovan Janjić, sa druge strane, približio nam je stav Crkve. Prema njegovom mišljenju, Crkva bi se u ovakvim slučajevima, kaže, sigurno oglasila.

Foto-ilustracija: Shutterstock

- Sigurno da je Crkva imala informaciju da bi dala informaciju, uveren sam u to - kazao je za Telegraf.rs.

U razgovoru kaže i da je sloboda od Boga data, da je Crkva dužna da tu slobodu poštuje i da se podrazumeva da je nečija odluka da se zamonaši izraz slobodne volje.

- Crkva brine i o drugim članovima svoje zajednice. Ako neko ima duševni bol, pati zbog toga što je jedan član porodice otišao, Crkva će naći načina da tog svog čoveka zamoli da izvesti svoje najbliže gde je i da je to njegova slobodna volja, da sve bude sa ljubavlju - kaže dodajući da će Crkva naći način da izvesti porodicu da je tu neko za kim državni organi tragaju.

Kaže i da u slučaju da neko ko se zamonašio odbije da javljanjem spreči tuđu patnju, taj nije dobar vernik.

- Ako taj to neće da učini, onda taj nije dobar vernik. Kada neko hoće da dođe u manastir, da se zamonaši, mora da sledi tri monaška zaveta. To je zavet poslušnosti prema Crkvi. Šta Crkva od njega to traži, onda to mora da učini. Ako ne učini, onda on ne zadovoljava osnovni zahtev. Drugi je zavet bezbračnosti, treći zavet siromaštva - objašnjava.

Moguće da neko godinama bude u manastiru, a da porodica ne zna

Na pitanje o tome da li je moguće da neko pet, šest godina bude u manastiru, a da porodica ne zna da je tamo, odgovara potvrdno, ali ističe da mu to budi sumnje u odnos ukućana.

Kulturolog Jovan Janjić / Printskrin: Youtube/Jutarnji Program TV HAPPY

- Moguće je, ali to onda ukazuje na neke probleme. Da li taj koji je otišao nije imao obzira prema ukućanima? Ili ukućani nisu pokazali dovoljno interesovanja da ga pronađu. Ne treba ničija odluka nikoga da uznemirava. Moguće je da Crkva ne zna da se za nekim traga pet, šest godina ili pet, šest meseci. Možda je nadležnim crkvenim organima to drugačije predstavljeno. Moguće je da crkva ne zadire u nečiju privatnost, ne mora da zna kakav je odnos njenog člana sa nekim ko traga. Pogotovo ako nema informacija da se traga za tim nekim - navodi.

Kaže i da je pravoslavna crkva uređena na autonomnim osnovama njenih eparhija, te da su upravo eparhije te koje vode evidenciju o članstvu, pa i o iskušenicima. Zato, navodi, nestale za koje postoji mogućnost da su poželeli da život posvete Bogu, treba tražiti upravo pri eparhijama. Međutim, sam Janjić kaže da je nemoguće predvideti u koji bi manastir osoba mogla otići, te da neko iz Beograda može da se zamonaši i na Kosovu i u Dalmaciji.

Kaže i da eparhije nemaju obavezu da izveštavaju centralne organe poimence o tome gde se ko nalazi.

- Često se to samo brojčano iskaže. Ali, svaki budući monah mora da gleda i da ne povredi svojom odlukom nikoga, ni roditelje ni prijatelje ni kolege. Sveti Sava je otišao u manastir bez saglasnosti roditelja, ali im je poslao poruku da se nalazi na Svetoj Gori u manastiru Svetog Pantelejmona i da je to njegova volja. Njegovim roditeljima je bilo teško, ali su i oni kasnije krenuli tim putem - navodi poznati primer.

Sveti Sava / Foto: Wikimedia/MOSSOT

Kaže i da iskušeništvo traje najčešće oko tri godine, te da trajanje zavisi od spremnosti da se monaški čin primi.

- Neko se možda još dok je bio u svetu pripremio za to. Neko provede možda deset i više godina, pa se onda zamonaši. To je individualno. Neki dođu, probaju po nekoliko dana ili godina, pa napuste. To je slučaj sa mnogima. Možda su iz centralnih crkvenih organa poslali neki raspis po eparhijama da vide da li se kod njih nalazi to i to lice sa svetovnim imenom tim i tim - kaže navodeći da je pri SPC oko 40 eparhija.

(Telegraf.rs)