Boban je samohrani otac dečaka sa smetnjama u razvoju. Lekari su rekli: "Nešto moramo da žrtvujemo"

Foto: Privatna arhiva

"Tužno je i teško je", reči su kojima bi se mogao opisati život samohranog oca Slobodana Bobana Pantelića (50) iz Boljevaca (opština Surčin), koji godinama, bez supruge, živi sa svojim sinom Vladimirom (15), tinejdžerom sa smetnjama u razvoju.

Preporučujemo

Kada sam pozvala Slobodana, kuvao je ručak za sebe i sina Vladu, rekavši mi da ipak može da razgovara sa mnom jer je naučio da bude "multipraktik". To, valjda, nauče roditelji koji se godinama staraju sami o svojoj deci.

Njegov sin, predivni mladić Vlada, rođen je sa spinom bifidom, bolešću kostiju, odnosno kičmenog stuba koji se ubraja u defekte neuralne cevi, a za posledicu može da ima paralizu mišića, brojne infekcije i gubitak kontrole nad ekstremitetima.

Vladina i Slobodanova priča od dečakovog rođenja nije nimalo laka - njegova majka Marina zatrudnela je uprkos tome što i sama ima multiple sklerozu (MS). Njena trudnoća vođena je, kako priča naš sagovornik, te 2005. godine uredno i redovno, bila je strogo kontrolisana i svi rezultati su pokazivali da je sve u redu.

- Kada nam je sin rođen, rečeno nam je da je ta trudnoća trebalo da bude prekinuta, iako smo, kada je Marina zatrudnela, išli na konsultacije gde nam je rečeno da se ženin organizam u trudnoći obnavlja, te da će to biti dobro za nju. Međutim, dete je rođeno sa spinom bifidom. Doktor mi je, kada se Vladimir rodio, rekao: "Ta trudnoća je trebalo da bude prekinuta" - započinje Slobodan.

Odmah je njegov maleni sin bio prebačen na neonatologiju u Univerzitetskoj klinici u Tiršovoj, gde se sastajao konzilijum na kojem je trebalo da se donese odluka kada će se izvršiti kompleksna operacija.

Foto: Privatna arhiva

- Vladi se trtični pršljen nije zatvorio, nego je ostao otvoren kao potkovica. Tu se kičmena moždina izvukla i na karlici se formiralo tkivo veličine kajsije. To je zapravo kao klupko nerava i nervnih završetaka koji je trebalo da budu raspoređeni po kičmi. Između L3 i L5 je najveći sklop nerava koji kontrolišu i stomak, stolicu, mokraću... To je bila vrlo komplikovana operacija koja je trajala više od 13 sati - navodi Slobodan.

"Nešto moramo da žrtvujemo"

Ovaj samohrani otac priseća se tih sati, tih momenata koji su trajali kao večnost. A posebno pamti onaj koji je morao da definiše dalji tok života njegove tek rođene bebe.

- Doktorka je, sva mokra, izašla iz sale, i rekla mi: "Slobodane, moram nešto da žrtvujem. Ili noge, da bude u invalidskim kolicima, ili da nema kontrolu stolice i mokraće". Tada sam rekao: "Spasite šta se spasiti može, uradite kako mislite da treba, šta će mu najmanje praviti probleme u budućnosti" - priča Slobodan zastajkujući.

Na kraju je doneta nimalo laka odluka: bolje je da mali Vlada hoda, po cenu toga da nema kontrolu stolice i mokraće, zbog čega i danas mora da nosi pelene.

Na ovu tešku odluku, Slobodan gleda optimistično, smatrajući da je tako ipak bilo najbolje, jer bi u suprotnom detetu psihički bilo mnogo teže zbog vezanosti za kolica do kraja života.

"Marini se stanje drastično pogoršalo"

I to da nesreća nikad ne ide sama, Slobodan je osetio na svojoj koži. Nizali su se problemi sa poslom, novcem, izbacivanjem iz stana, ali i bolešću njegove supruge koja je bila sve progresivnija i zloćudnija.

- Kako smo pregurali to sa Vladimirom, njegovoj majci, a mojoj supruzi Marini, stanje se drastično pogoršava. Tada imate osećaj da vam tornado prolazi kroz život. Zbog njenog teškog stanja, odlučila je da ode kod svojih roditelja u Obrenovac, gde će se starati o njoj. Rekla mi je da je najbolje da ode. "Pobogu, Marina, zašto? Ljubav nam cveta", rekao sam joj. Ali eto, ona je toliko dobar čovek, da nije želela da se staram i o njoj, pored bolesnog sina - priča Slobodan sa knedlom u grlu.

Na pitanje kako mu je, odgovara "Tužno mi je".

- Vladimir je imao do sada 7 operacija, a u prvih godinu dana dve. Ima jako velike urinarne infekcije jer je non stop u pelenama. Tuđa rana nikoga ne boli. Ima tu mnogo odricanja, i njegovih i mojih. Ne mogu da mu prišutim ni neki odmor, ni banju, rehabilitaciju... Njegova bolest je progresivna, on raste i ima sve veće potrebe. Meni je plata jako mala, pogotovo kad sam na bolovanju, bude ispod minimalca, imam kredit, a Vladimir za kućnu negu dobija oko 10.000 dinara - priča ovaj samohrani otac.

Teško je uklopiti posao i brigu o detetu, a kako navodi Slobodan, ljudi često i ne veruju, ali ni ne razumeju kako je to biti samohrani otac. Radi dva, tri meseca, pa bude na bolovanju, "zaradio" je i diskurs herniju, a i hipertenziju.

- Marina, moja bivša supruga, ima penziju oko 17.000 dinara, njeni lekovi su jako skupi, a ona ipak izdvaja za sina 6.000 svakog meseca. Vladimir je pre 4 godine morao i da operiše stopalo jer nesrazmerno raste, a dobio je dekubit na nozi jer se sve vreme oslanjao na nju - navodi Slobodan.

Iz prvog braka, Pantelić ima dvoje starije dece, samostalne i dovoljno odrasle da mogu da brinu o mlađem bratu Vladimiru. Ipak, oni više ne žive sa ocem i Vladom, te tinejdžer, dok je otac na poslu, brine sam o sebi.

- Ipak, i lepo je, nas dvojica gledamo da održimo neku dozu optimizma i da idemo napred. Nema nazad. A ono što je najvažnije je da je Vlada ne samo dobar đak, već i dobar čovek - zaključuje njegov otac Slobodan Pantelić.

(Telegraf.rs)