Rana koja ne može da zaceli: Dan kada je čitav komšiluk sa 12 dece ubijeno NATO bombom u Surdulici

Foto: Tanjug/Rade Prelić

Cela Surdulica bila je te 1999. godine zavijena u crno - tri napada koja su se desila u samom naselju odnela su 50 života. Najteže je bilo na dašanji dan, 27. aprila, kada je stradalo 20 ljudi, od čega 12 dece.

Preporučujemo

Najteži napad dogodio se u naseljima Čuburina livada i Piskavica. Deset projektila palo je na civile, a jedna bomba pala je pravo na porodičnu kuću Milića. Šest članova porodice i devet komšija koji su kod njih došli, kako bi još jednu surovu noć proveli u podrumu, ubijeni su na licu mesta.

Iako je NATO tvrdio da je u pitanju bio jedan pogrešno usmereni projektil, ipak, reporteri CNN uverili su se u razaranje grada.

- Iako je NATO tvrdio da je samo jedna bomba promašila cilj, meštani tvrde da su videli mnogo više projektila. "Čuo sam dve eksplozije u daljini, a onda je počelo bombardovanje. Sve u svemu, čuo sam 10 eksplozija. Kada sam čuo da su avioni otišli, otrčao sam da vidim šta se desilo. Bio sam prvi na licu mesta. Bilo je užasno, svuda su bili delovi tela", pričao je jedan meštanin.

Potresne ispovesti očevidaca preneo je i RTS.

- Ta prva kuća, velika, propisna, trospratna kuća, sa tri ploče, podrumom garažom... Bomba je prošla kroz sve tri ploče i dole je, imam utisak, eskplodirala među njima, bilo je 11 ljudi tu. Ta scena mi je bila najjezivija, za vreme celog bombardovanja, možda sam u Iraku video nešto slično, zato što je ceo komšiluk bio unakažen. Tih 11 ljudi, koji su bili dole u tom podrumu su bili bukvalno razneseni na komade - svedočio je novinar Aleksandar Vasović.

- Druga kuća, malo dalje, od nje nije ostalo ništa, ali formalno, ništa. Rupa, par metara duboka, polako se puni vodom. Posle toga smo otišli u lokalnu bolnicu, u kapelu i tad nam je mrtvozornik rekao, citiram "Kuku ljudi, šta da radim imam sedam nogu viška".

O hororu u kući Aleksandra Milića slikovito je izveštavalo "Vreme".

- U tamošnjoj mrtvačnici, u dve prostorije, ležalo je 16 poginulih umotanih u čaršave i ćebad. Jedanaestoro njih su deca, od pet do 12 godina. Tek poneki leš imao je glavu, ruke ili noge - izveštaj je sa lica mesta nakom što su dva od 15 projektila namenjenih tog dana Surdulci završila u naselju.

Dragan Janković, jedan od spasilaca koji su čitav dan proveli raščiščavajući ruševene i tragajući za povređenima, kaže da u stvari i nisu imali koga da spasavaju. Iz onoga što je nekada bila kuća Aleksandra Milića izvučena je samo jedna povređena osoba. Ostali nisu preživeli, pisalo je Vreme.

- Stotinak metara unaokolo teško da je preživela ijedna porodična kuća. Novinarima koji su u prvi sumrak stigli u Surdulicu iz Beograda neko od prisutnih spasilaca predlaže da napišu kako se ovaj deo grada od sada zove "Žalosne livade". Svi do jednoga tvrde da ovo nije mogla biti greška. Prvi vojni objekat je od nekadašnje kuće Aleksandra Milića udaljen bar 2,5 kilometra, a neki vojni magacini čak šest kilometara dalje. Pilot je morao biti ili slep, ili jednostavno hladnokrvni ubica, a u sedištu NATO-a uporno tvrde da takvi ne rade kod njih. Džejmi Šea, portparol NATO-a, tvrdio je čak nedavno (pošto su njihovi piloti pobili sedamdesetak ljudi u izbegličkoj koloni nedaleko od Đakovice), kako piloti otkačinju bombe uvek u "dobroj veri", držeći se "najviših demokratskih standarda NATO članica". Pa gde udari. A udari obično u neku sirotinju, neki Aleksinac, Grdelicu, Đakovicu, ovoga puta Surdulicu... Uvek neko nezgodno ime.

(Telegraf.rs)