Idu tamo odakle svi beže, i ne znaju šta ih čeka: Vatrogasci rizikuju svoj, spasavajući tuđe živote

Oni idu tamo, odakle svi beže. U vatru, u vodu... Prepoznatljivi su po uniformi, šlemovima, crvenim kamionima, sireni i plavim svetlima, teretom na ramenima.... A, ne gase samo požare. Oni su tu i kad se desi saobraćajka. Tu su i kad gori kontejner. Tu su i da spasu nekog sa visine, spreče samoubistvo, skinu mačku s drveta. Doslovno. Oni ne smeju da se boje vatre, poplava, visine... Njihov život je sveden na život od 12-24-12-48. U svako doba dana i noći možete ih dobiti na 193. Oni su vatrogasci spasioci.

Dugo je vremena trebalo da zauzmu zasluženo mesto u javnosti. Gradili su, sticali, nadograđivali se. Takozvani otac ove službe načelnik Predrag Marić nas je napustio, ali su njeni članovi nastavili da prte put koji im je on postavio.

Od velikih šumskih požara, preko poplava u Obrenovcu, pa nadalje, sve oči su uprte u njih. Nekada su nas branili i od gradonosnih oblaka.

Poslednjih par meseci njihov rizičan poziv, pokazao je i onu humanu stranu. "Kasa" za lečenje malog Gavrila punija je zahvaljujući vatrogascu Đorđu Vukićeviću, koji je uzeo Ronaldovu traku i dao je na licitaciju za ovog dečaka, a još se javnost oko toga nije stišala, kada je u aprilu vatrogasac Stefan Čiča spasao bebu Vuka iz požara u zgradi na Novom Beogradu.

Ovi ljudi po ko zna koji put pokazali su svoju snagu, i opet opravdali naziv svoje profesije.

Samo u Beogradu ih je 730. Komandant Vatrogasno-spasilačke brigade u Beogradu Miloš Majstorović kaže za Telegraf.rs da raspolažu sa dovoljno opreme, kamiona, imaju nove najsavremenije lestve.

Šta sve radi jedan vatrogasac?

- Vatrogasac profesionalac prvenstveno radi na zadacima koji su mu dodeljeni, tiče se intervencija a nisu samo požari. Ljudi nas vezuju za gašenje požara, međutim, sem tih intervencija jedna trećina otpada na onaj deo, koji je manje prepoznatljiv našoj javnosti, a to je da smo mi vezani za vanredne situacije, pa sve to što je za naše sugrađane vanredno a gradske ili državne službe ne mogu da reše, rešavaju vatrogasci spasioci.

- Pored požara, najzastupljenije su tehničke intervencije u saobraćaju. Policija, Hitna pomoć i građani koji vide sudar ili bilo koji incident na putu nas pozivaju, i jedino mi imamo uređaje koji mogu na brz i adekvatan način čoveka da oslobode iz smrskanog automobila i predaju ga Hitnoj pomoći na dalje postupanje. Pored toga, malo je poznato da radimo i akcidente sa opasnim materijama svih vrsta, a nakon toga i sve ostalo što je potrebno našim sugrađanima kao usluga, a uz sve one obaveze koje imamo i koje se tiču samih državnih organa - objašnjava za naš portal komandant Majstorović.

Neretko se može čuti da je posao vatrogasca čak i lak. Da sede, leže i čekaju da krenu na intervenciju.

- Pogrešno je takvo razmišljanje. Da, oni čekaju tu intervenciju, ali njihov dan je veoma složen. Radni dan se odvija u tunusu 12-24-12-48. Od prijema svoje smene od 7 sati ujutro imaju svaki minut raspoređen, a ako nema intervencije, te obaveze su prevenstveno na sticanju fizičke kondicije koja im je veoma potrebna, edukacije i  održavanje sredstava i opreme koju koristimo, i  što je najbitnije simulacije vežbi. U toku noćne smene, pored vežbi, imaju obavezu i teoretske nastave, tako da naši ljudi sede u učionici i zajedno sa rukovodiocima prelaze teoretski deo.

- Kompleksan posao, zanimljiv na svaki način ali uz puno obaveza, i posao koji je između 3 i 5 najrizičnijih. Svakodnevno se ugrožavaju životi na svim intervencijama, jer nijedna nije bezopasna - ističe Majstorović.

Opasan je čak i kontejner

Ono što, uglavnom, vatrogasci ne vole to je kada gori kontejner. Međutim, komandant nam kaže da ni takva intervencija nije bezazlena. 

- Imali smo situaciju pre jedno 7, 8 godina na Banovom Brdu, kada je jedan naš kolega samo zahvaljujući svom iskustvu ostao živ. Boca sa propan-butanom bila je bačena u kontejner. On je zapaljen, i prilikom dolaska naše ekipe, kolega je prišao kontejneru po proceduri, sa strane, u polupognutom položaju. Prilikom otvaranja tog kontejnera došlo je do eksplozije boce koja je poklopac bacila 300 metara dalje. On ne bi bio živ da je pristupio kao običan građanin i otvorio kontejner kao što otvaramo kada bacamo smeće. Ako je kontejner opasan, šta da kažemo za drugo - prepričava nam jednu od samo naizgled, bezopasnih situacija komandant.

Ističe, kao i mi na početku, da ova služba ide tamo odakle svi beže.

- I ako idete tamo odakle svi beže, vi nemate informaciju šta se tu nalazi. Kad uđete u stan ne znate šta se sve tamo nalazi. Eksploziv, municija, boce sa propan- butanom...

Smena bez intervencije, bar u Beogradu se ne dešava. Ima mirnijih dana, to su, kako navodi, obično verski praznici oko Božića i Vaskrsa, kada vatrogasci imaju manji broj intervencija:  

- Inače, u proseku brigada Beograda ima između 15 i 20 intervencija u toku dana. Vatrogasci ne miruju. Neke analize sam radio za poslednjih 10-ak godina. Ne mogu da kažem da je to nešto u stagnaciji ili porastu. Prosek je. Nešto je manje intervencija bilo u odnosu na prosek prošle godine. To su neki pripisivali pandemiji, međutim, ja nisam sklon tome. Mislim da je više uticalo to što je bila godina takva kakva jeste, sa manje sunčanih dana a sa više vlage.

- Od ukupnog broja intervencija dve trećine su požari. Sami požari direktno zavise od vremenskih prilika. Ako imamo sušu biće toga više, ako imamo vlažno vreme kao poslednje dve, tri godine onda se taj broj požara i smanjuje. Ali, bez obzira na broj požara svaki je potencijalno opasan, i mi treba zajedno da radimo na tome da svojim preventivnim delovanjem, edukacijom, sprečimo da požar nestane kao takav. Naše iskustvo govori da u požare i posledice veruju samo oni kojima se dogodio. Zar treba svima da se dogodi? Ako imate 25 smrtno stradalih lica u požarima godišnje to je previše - napominje naš sagovornik.

Poslednji veći požar u Beogradu dogodio se 17. aprila u Bulevaru Mihajla Pupina na Novom Beogradu. Ispostavilo se da su se na 11. spartu zapalile instalacije, srećom u hodniku. Evakuisano je je sedam osoba među kojima i beba i jedna trudnica. 

- Prijavili su ga građani. Da je bilo dva sata noću, to bi bila katastrofa - boji se i da kaže kakva:

- Sam požar nije bio većeg obima. Zapalile su instalacije, ali sam način gradnje stavio nas je u problem jer se vrlo brzo širi po vertikali. Požar smo lokalizovali vrlo brzo, za nekih 25 minuta od našeg dolaska. Ono što je problem u visokim objektima jeste dim, to jest produkti sagorevanja, koji nastaju usled gorenja a u ovoj situaciji  su svi elektro kablovi bili obleženi plastičnom masom koja kada gori stvara toksičnu materiju i uglavnom veliku količinu. Po gašenju, najveći problem je odimljavanje, a to uglavnom radimo paraleno. Proveravamo stanove, konstatujemo da u stanovima nema ugroženih, a u ovom slučaju je možda bilo i 100 i nešto ljudi ugroženo.

Komandant je pohvalio saradnju stanara ove zgrade. Iz straha, međutim, bilo je i nesavesnog postupanja jednog stanara. Da bi se spasao dima, pokušao je čaršafom da se spusti niz zgradu.

- Mi to razumemo. On je hteo da se spusti sa etaže na kojoj je bio do etaže niže, koja je isto bila ugrožena a tako što je počeo da vezuje čaršafe. Na svu sreću, građani koji su bili ispred i pripadnici vatrogasno- spasilačke brigade su to primetili, prepoznali smo koji je to sprat, koji je stan i u veoma kratkom roku ušli u taj stan, i sprečili tog čoveka da napravi nešto što bi se, vrlo verovatno, završilo kobno - kaže Majstorović.

193, 193, 193

Na pitanje, znaju li ljudu broj vatrogasne službe, kaže da se nada da znaju. 

- Ali, nije na odmet da im stalno ukazujemo na to kakva je potreba da prilikom prepoznavanja da se događa nešto vanredno, ne samo požar nego sve ostalo, da uspostave kontakt sa komandno-operativnim centrom Vatrogasne brigade Beograd na 193. Zašto ovo govorim? Iz iskustva u poslednjih 10, 15 godina. Dolaskom visokih tehnologija, telefona koji mogu da prenesu tu sliku, skloni smo tome da prvo slikamo, snimamo, šaljemo, stavljamo na društvene mreže a da se onda pitamo zašto nema vatrogasaca 20 minuta. Nema nas 20 minuta zato što niko nije prijavio. U našoj službi, u našem poslu, isključivo je brzina reakcije odlučujuća za uspešnost intrevencije.

- Štete nastale požarom, posledice po ljudsko zdravlje, ne daj Bože žrtve, zavise od vremena, Ako smo brzi manje ćemo raditi, ali to je sekundarni interes, primarni je manja materijalna šteta, manje stradalih i povređenih u požarima. Zato 193, pa sve ostalo radite po nahođenju - poručuje komandant.

Čuo je, kaže, da građani pričaju kako ih pitanja na 193, žargonski rečeno, smaraju. Ističe da se na taj način nikako ne gubi vreme. Vatrogasci se odmah upućuju na adresu po prijemu poziva, a svi ostali odgovori na pitanja služe za bolje postupanje službe.

- Odmah se šalju snage ali kroz dalju komunikaciju saznajemo šta je potrebno još poslati, kuda ih uputiti. Često zamolimo naše sugrađane da izađu ispred zgrade, da dođu na neki deo puta ako je van grada, ili da nam kažu da li možemo da uđemo u ulicu ako ima dosta parkiranih automobila kako bi znali da napravimo tu vatrogasnu prugu, koja je nekada i do 200 metara da bismo došli do ulaza u zgradu - objašnjava komandant.

Pričajući smo i šetali, gledali opremu i obreli se na krovu zgrade. Komandant po pozivu hitno ode, a ja ostah sama. Šta ću, i kuda ću, ne znam. 

Porodičan posao 

Ne ostaje mi ništa drugo nego: "Uuuupomooooć".

Sreća. Vatrogasna kola i skela su blizu.

Nije da se bojim visine, ali nije ni prijatna. Usudih se da proverim desetak metara niže ide li neko po mene.

- Dolazim - samo tu reč izusti Stefan Gašević, vatrogasac navalni, i upali mašinu.

Mislim da je minut mnogo, na meni je već bio opasač, ja u korpi sa šlemom na glavi.  Minut kasnije na zemlji.

Ja sam dobro a i moj spasilac, koji je 11 godina u službi. Moglo bi se reći i porodičnoj.

- Od malena sam znao da ću raditi ovaj posao, zato što su i pokojni deda i otac vatrogasci. Ja sam treća generacija. Vođa sam grupe, taj navalni 1, koji ulazi prve gde god i kad god, nebitno da li je stan da se neko spasi, da se požar gasi... Iza sebe uvek vodim navanog 2, koji je ili mlađi kolega ili kolega koji je tek počeo, pa kada su malo lakše interevnecije prati mene i uči posao. Pričam na šta da pazi, šta da gleda. Tako sam i ja kada sam počeo da radim - priča nam Stefan Gašević.

Ne zna, šta bi bio da nije vatrogasac.

- Deda me je ovde dovodio, tu sam sa njim spavao, posle otac. Sutra bi i svog sina podržao, naravno ukoliko ima želju - kaže Stefan i dodaje da trema, uprkos deceniji na ovom poslu, postoji kad god kreće na intervenciju:

- Ako ne postoji, može da dođe do grešaka. Uvek mora da postoji određenog straha da bi bio priseban.

Nije teško naslutiti da je moje spasavanje, zapravo, bila samo jedna od redovnih vežbi vatrogasaca. 

Zoran Stojčić, komandir Prve čete Vatrogasne jedinice Zvezdara pojašnjava da je to bio kratak prikaz vatrogasne vežbe spasavanja ugroženih lica sa visina.

- Ovom prilikom smo koristili najnovije automehaničke lestve dometa 32 metra, što je otprilike 10. sprat u nekim idealnim uslovima. Ako je zgrada viša onda idemo stepeništem unutra i pokušavamo da spasimo lica. Ovakve akcije spasavanja su veoma česte sa visokih objekata, iz stanova u toku požara, kada neko želi sebi da oduzme život. I kada su požari, takođe, možemo sa lestvama da uđemo na 8, 9, 10. sprat i i da gasimo požar. Naravno, ako su vremenski uslovi idealni - objašnjava nam Stojčić. 

U korpi ovih lestvi može da stane 4 ljudi. Kad ne mogu one, ovi heroji moraju pešice da idu. 

 - Teret koji tada ima navalna grupa na sebi je oko 30 do 35 kilograma - lična oprema vatrogasca, izolacioni aparat i sva oprema koju nos - dodaje Stojčić.   

Da bi požara bilo manje jako je bitno preventivno delovanje, odnosno svest građana. Komandant Majstorović je stigao je da nam, s tim u vezi, kaže i da bi svako trebalo da pozove stručno lice i proveri im razvodni ormar, da kada izlazimo iz kuće na duže, kao što je godišnji odmor, obavezno iz utikača isključimo uređaje na struju, da bi svaka kuća, zgrada, pa i automobil iako nije obavezno, trebalo da ima bocu za gašenje požara.

- Ako automobil počne da gori, u roku od 6 do 7 minuta je u punom plamenu a prosečno vreme stizanje vatrogasaca je malo više od 6, 7 minuta što je evropski standard. Za to vreme on je potpuno u plamenu. Zašto? Zato što vi niste imali aparat i niste dali sebi za pravo da 4,5 minuta odvojite vremena i da se edukujute kako se to radi - izričit je Majstorović koji otkriva da se više boji vode:

-  Voda je nepredvidiva. Ako nemate adekvatnu reakciju samo po principu spasavanja ljudi, sve ostalo je veliki problem, i ja se više bojim vode nego požara.

Predrag Marić otac profesije

Vraćam se ponovo na požare. Pitam komandanta šta da radimo do dolaska vatrogasnih ekipa kako bi pomogli sebi. 

- Na prvom mestu, ne treba koristiti vertikalne komunikacije do dolaska ekipe. Pogotovo ne na visokim objektima, jer koncentracije koje se stvaraju prilikom gorenja da li u stanu ili u elektro instalacijama, u većini slučajeva ako čovek bude u tom prostoru 2 minuta može da bude smrtonosno. Drugo, ako se dogodi požar kao na Novom Beogradu gde su gorele instalacije, a gde plamen ne izlazi na prozor,  da pokušaju da stave neko ćebe na otvorima gde ulazi dim, da se polako povuku kroz svoj stan do prozora koji je bezbedan, a da sve otvore zatvore kao prvi i da naprave odstupnicu - savetuje Majstorović.

Nismo mogli da ne budemo na ovom mestu, u Vatrogasnoj brigardi Beograda u Mije Kovačevića, a da se ne setimo kako je njenim odajama obitavao Predrag Marić, dugogišnji  načelnik vanrednih situacija koji je 25. janara izgubio birku sa kovidom.

On bitku sa kovidom a svi ovi vatrogasci oca svoje profesije, koji je učinio da se o našim vatrogascima razmišlja kao o onima u Americi.  

- Najteži posao koji sam radio u karijeri, a vatrogasac spasilac sam 30 godina, jeste što sam mu držao govor na sahrani. On je, u stvari, otac ovog sektora, najveća stvar koju je uradio je popularizacija naše službe.  Pokojnog Peđu Marića lično znam još iz 90-tih, zato mi je veoma teško da govorim o njegovom gubitku. Nadam se da to neće ostaviti negativne posledice po naše napredovanje, na naš dalji rad. Njegova vizija, njegova ideja je dovela sve nas da danas kao vatrogasci imamo bolji status, bolje kamione, imamo sve ono  o čemu smo 90-tih godina maštali, zajedno sa njim.  

Osvrnuo se na požar u Kliničko-bolničkom centru "Dr Dragiša Mišović" iz 2009. godine, od kada će mu uvek ostati urezana jedna rečenica.  

- To je možda jedna od nasloženijih intervencija koju sam ja imao u svojoj karijeri. Ne samo obim požara koji je bio veliki već i evakuacija 300 bolesnika, a bez posledica po njih, što je bio veliki uspeh. U tom periodu se sektor formirao, bio u povoju. Služba je pokazala svu potrebu organizovanja. Rukovodio sam tom intervencijom. U nekom trenutku mi je prišao Peđa s leđa, onako mokar i povukao me za ruku: "Mnogo ste jaki".  

I jesu. Svi ovi ljudi su jaki. Hrabri. Da nisu, ne bi išli tamo gde ne znaju šta ih čeka. 

(Telegraf.rs)