I muškarci su gađani, udarani, ubadani, nekad i upucani: "Nasilje se uvek odvija s pozicija moći"

Krajem prethodne sedmice, u roku od dva dana, gotovo jedna za drugom, vesti u kojima su glavni akteri žene - ovog puta kao vršiteljke nasilja nad svojim partnerima - odjeknule se, začudile i izazvale mnoge reakcije u javnosti.

Tako je među prvim objavljen slučaj porodičnog nasilja u selu Donji Stajevac kod Trgovišta, kada je muškarac O. K. telefonom policiji prijavio svoju suprugu S. K. Kako stoji u policijakom izveštaju, žena je prosula ručak koji je njen muž skuvao, a zatim tukla njihovog maloletnog sina, polomila vrata od sobe i kamenom oštetila porodični automobil "opel zafira".

A onda je osvanula informacija da je mladić (32) sa beogradskog naselja Voždovac završio na Institutu za ortopediju Banjica, nakon što ga je devojka N.B. (40) napala nožem i isekla po butinama, tokom svađe u zajedničkom stanu.

Nekoliko sati kasnije iznenadio je i gest leskovčanke M. P. (42) koja je pretila bivšem dečku (30) da će da ga ubije, zbog čega je protiv nje podneta krivična prijava. Takođe, određena joj je i zabrana prilaska tom muškarcu.

- Stalno me proganja već 25 dana. Prati me automobilom, piše non-stop razne poruke i preti, jer misli da sam je prevario sa nekom devojkom. Iako mi već duže vremena nismo u vezi, ona je to tako shvatila. Kap koja je prelila čašu se desila prekjuče kada je trubila ispod mog porozora i pretila kako će me ubiti pištoljem. Odmah sam zvao policiju i oni su je priveli i odredili joj zabranu prilaska - ispovedao se tridesetogodišnji N. S. medijima.

Zbog čega ovakve vesti iznenađuju, zaprepašćuju, izazivaju reakcije? Nažalost, verovatno zbog toga što smo najčešće navikli da čujemo ili vidimo kako su muškarci uglavnom oni koji vrše nasilje nad ženama i što nam se to čini uobičajenim.

I zaista, podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da su u 2019. godini žrtve porodičnog nasilja u 79 odsto slučajeva bile žene, a 21 odsto slučajeva muškarci.

Žene između 31. i 40. godine najviše su skolne da čine krivična dela, da bi iza njih bile one između 41. i 50, pokazuju podaci. Ista stvar je i sa muškarcima.

Socijalna radnica iz Autonomnog ženskog centra Anja Zečević objašnjava kako inicijativa i organizacija poput AFŽ-a, koje pružaju podršku ženama, ima više od onih koji se bave ukazivanjem pomoću muškarcima, upravo zato što su žene u više pogođene nasiljem,

- Prema podacima Ujedinjenih Nacija više od 90% žrtava nasilja čine žene, pored toga nasilje u porodici predstavlja problem patrijahalnog sistema u kojima postoji disbalans moći između muškaraca i žena - naglašava ona.

Iako je procentualno više žena koje trpe nasilja od strane svojih partnera ili drugog muškarca u porodici, ne smemo zanemariti činjenicu i da su muškarci ti koji se neretko mogu naći u ulozi žrtve.

Bio muškog ili ženskog pola, vršilac nasilja je uvek onaj koji nastupa sa određene pozicije moći, objašnjava za Telegraf.rs predsednik "Udruženja očeva" Dejan Pavlović. Tako se nasilje nad muškim delom populacije odvija na onom nivou gde žene imaju veća prava.

- Žene su jače tamo gde ih zakon tretira jačim, a to je u slučaju dodele vršenja roditeljskog prava, u odlučivanju oko dece i u nekim situacijama, recimo, gde mogu da zloupotrebe prijavu nasilja kao sredstvo za iznudu nekih zahteva. To je recimo kada žena prijavi nasilje koje se nije odrigralo, a koje je teško dokazivo. Tu samo njen iskaz, ne postoje povrede ili svedoci u slučaju verbalnog nasilja. U takvim situacijama postoji nepravedan odnos, gde se automatski staje na jednu stranu - kaže naš sagovornik i dodaje da prema podacima njegovog udruženja svega 3,6 odsto muškaraca ima roditeljsko pravo u jednoroditeljskim porodicama.

Takođe, on ističe da postoji veliki problem i kod takozvanih "lažnih prijava", jer se oni koji lažno optuže svog partnera za nasilje ne procesuiraju.

- Mi imamo sistem koji pokušava da zaštiti potencijalnu žrtvu, ali nemamo sisitem da lažnu prijavu nasilja procesuiramo. Nijedan muškarac i žena do sada, prema našim saznanjima, nije odgovrala za lažnu prijavu nasilja. Nemamo aktivan mehaniznam koji bi sprečio da se državni resursi troše, jer svaka ovakva prijava nasilja ovu državu košta vremena, stručnih radnika, tužilaštva, a nekada i sudova. Jedan postupak za nasilje u porodici ne može proći bez pola miliona dinara.

Različiti nivoi nasilja

Nasilje koje u okviru uže porodice mogu trpeti oba pola možemo podeliti na fizičko, psihičko i ekonomsko.

Muškarci, koji se u okviru patrijarhalnog sistema vrednosti kolokvijalno nazivaju "jačim polom", vrilo lako mogu biti predmet fizičkog nasilja.

- Muškarci doživljavaju fizičko nasilje tako što budu gađani, udarani predmetima koji se nalaze u okruženju, kao što su prepeljare, vaze, delovi nameštaja, stolice, daljisnki upravljači. Mogu biti ubadani makazama, noževima ili udarani oštrim predmetima, sekirama, satarama. Budu i ubijeni u tim slučajevima, mada ređe. Nekad čak i upucani- kaže Pavlović.

Ipak, promena društvenih odnosa, emancipacija i probijanje žena na tržištu rada, tranzicija i druge okolnosti, doveli su i do sve učestalije pojave takozvanog ekonomskog nasilja.

- Ono je izraženije u poslednje vreme, jer je usled tranizicije došlo do toga da ljudi određene starosne dobi ne mogu da dođu do posla. Tada partneri ili partnerke vrlo često zloupotrebljavaju svoju ekonomsku moć. To je izraženo sa obe strane, ali ga muškarci više doživljavaju na takav način. Ili na primer, kada žive u ženinoj kući i ona ga izbaci napolje.

Dalje, naš sagovornik obrazlaže i treću vrstu, odnosno psihičko nasilje, koje se najčešće manifestuje kroz manipulaciju i uslovljavanje decom, omalovažavanje i prigovaranja.

- To je vid nasilja koji je više pristuan od strane žena i koji je neuporedivo teže dokazati - ističe on.

Još jedan od problema, koje ističe naš sagovornik, jeste nejednak tretman žrtava u medijima. Iako procentualno ima manje muškaraca koje trpe nasilje, oni su neretko kao takvi nevidljivi ili zanemareni, tvrdi on.

Sigurne kuće

Iako je pre više od jedne decenije bilo reči o otvaranaju prve sigurne kuće za muškarce, kako objašnjava Pavlović, reč je bilo samo o utočištu i inicijativi jednog čoveka da ustupi kuću muškarcima koji žele da pobegnu od nasilja. Da bi postojala sigurna kuća u pravom smislu reči, potrebno je zadovoljiti mnoge kriterijume.

- Bitno je reći da nasilje nad muškarcem ne mora vršiti samo žena, može da vrši bilo ko drugi iz porodice - kaže on i dodaje:

- Sigurna kuća mora da ima određenu formu. Nije to sad neka kuća koja mora biti ograđena bedemima, već da ima samo takav sistem gde ne može neko tek tako da upadne. Mora imati psihološku podršku, pravnu podršku, socijalnu podršku. Stanovnici sigurne kuće moraju da dobiju više vidova podrške, da prevaziđu problem zbog koga su tu, da se osnaže u stvarima na kojima mogu da rade. I tu treba da ima tajnost ko treba da boravi u njoj.

Kada pričamo o žrtvama porodičnog nasilja, bilo kog pola da su, neophodno je problem što pre prijaviti. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici iz 2017. godine predviđa da se nakon prijave, nasilnik mora udaljiti od žrtve, gde ulogu igraju sigurne kuće.

Kako navode iz Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu kada govorimo o prihvatilištima za žrtve nasilja u porodici, u Republici Srbiji zvanično postoji njih šest koji poseduju licencu za rad. I njihov cilj jeste, kako se navodi, da pruže podršku žrtvama nasilja na više nivoa i omoguće im ponovno uključenje u zajednicu.

Dete kao najveća žrtva

Zanimljiv podatak koji stoji u izveštaju RZS-a za 2019. godinu govori da je više registrovano žena koja zapuštaju maloletna lica od muškaraca - njih 23, u odnosu na 20 muškaraca.

Posledice bilo kakvog nasilja unutar porodice najviše se ostaju na deci.

- Problem je kad roditelji vide u sukobu samo jedno drugo, a ne vide dete - kaže Pavlović.

Dete tako postaje "sekundarna žrtva", budući da, gledajući nasilan odnos u prodici dobija trajne traume, ali i upija model ponašanja koji mu se nudi tokom odrastanja.

Krize povećavaju nasilje

Iako još uvek nema zvaničnih analiza kakvo je stanje po ovom pitanju bilo tokom prethodne godine, nezvanični podaci govore da je u uslovima zabrane kretanja početkom 2020. godine, bilo i više poziva i prijava za nasilje.

- Za žrtve porodičnog nasilja, dom je predstavljao najnesigurnije mesto i za vreme vanrednog stanja kada nije bilo dozvoljeno da se izlazi iz kuće, žene su bile u većem riziku. Ključni mehanizam koji koriste nasilnici prema žrtvi jeste izolacija koja je bila pojačana tokom vanrednog stanja - kaže Anja Zečević i dodaje:

- U toku vanrednog stanja 3 puta više žena nas je kontaktiralo nego u uobičajenim okolnostima.

Takođe, ona navodi da su žrtve porodičnog nasilja, koje su se AŽC-u obraćale nakon vanrednog stanja, navodile kako su trpele sve oblike nasilja - od fizičkog, preko psihičkog, do ekonomskog.

Prema podacima koje je dostavio Republički zavod za socijalnu zaštitu, tokom prošle godine zabeleženo je ukupno 36.656 prijava za nasilje u porodici i partnerskom odnosu. Od toga je blizu 25.000 prijava stiglo od strane žena.

(Telegraf.rs)