Argentina preživela rat, muž invalid, sinovi sa smetnjama u razvoju: "Samo me kometa nije pogodila"

Rat na Kosmetu, bombardovanje, izbeglištvo, strepnja, bežanje, život sa suprugom osobom sa invaliditetom, a onda - dvoje dece sa smetnjama u razvoju i siromaštvo. Tako u nekoliko bolnih i surovih reči izgleda život Argentine Gidžić (34), Romkinje koja danas živi u Nišu, a koja je na svojoj koži za svega nekoliko godina, osetila svaki vid diskriminacije koji je mogao da se doživi.

Argentinina priča pobedila je u konkurenciji brdo drugih, bolnih životnih iskustava u sklopu projekta "Neću da ćutim" koji je i imao za cilj razbijanje predrasuda i ukazivanje na brojne poteškoće sa kojima se ljudi, po bilo kom osnovu, diskriminišu u društvu.

Kada je počelo NATO bombardovanje, te 1999., imala je 12 godina. Živela je u Gornjem Dobrovu, kod Kosova Polja, u sedmočlanoj porodici. Otac je otišao u vojsku, a majka ostala sama sa petoro dece.

- Baš tad, kad je počeo rat, moje detinjstvo je prestalo, prestala je moja mašta, moja nada... Majka sama sa petoro dece, četiri ćerke i sinom, strahovala i danju i noću za život svog muža. U našem kraju bilo je sve manje i manje ljudi, odlazili su za Srbiju, nekako su svi uspeli da se snađu, sem nas - započinje Argentina.

Kako kaže, albanske komšije došle su jednog dana kod njih i dale im dva minuta da se spakuju i odu, kako ih ne bi ubili. Argentina i njena porodica preselili su se u Niš, ali su morali da se vrate na Kosovo jer nisu imali od čega da žive.

- Kada smo se vratili, te 2000. godine na Kosovu je bilo mirnije. U naše selo je tada došao jedan Amerikanac koji je poveo studente iz Praga, želeli su da nam drže kurs engleskog jezika, kako bismo kasnije mogli da dobijemo posao u nekoj nevladinoj organizaciji - priča naša sagovornica.

Kamp izgrađen na deponiji, povišen nivo olova u krvi

U Severnoj Mitrovici izgrađen je kamp, privremeni smeštaj za Rome iz Mitrovice, gde je i Argentina radila.

- Kamp je izgrađen na nekoj deponiji, a iako navodno privremen, u njemu su ljudi ostajali po 12 godina. Svetska zdravstvena organizacija radila je ispitavanja koja su pokazala da svi ti ljudi imaju povišen nivo olova u krvi, toliko da tako nešto nije zabeleženo u istoriji medicine, a sva deca koja su se tamo rađala imala su ozbiljno oštećenje mozga - priča Argentina.

Kako kaže, posle tih ispitivanja, i ona i njena sestra, koje su radile u kampu, držeći časove higijene ostalim Romkinjama, trebalo je da se testiraju, i to 2005. godine.

- Bila sam najmlađa u našem timu, i pokupila sam najviše olova, jer, kako su mi rekli, ono se više "kači" za mlade ljude. Imala sam 18, 19 mikrograma olova po decilitru u krvi, što su bile povišene vrednosti. Odvezli su nas u Nemačku, gde smo bile na lečenju, oko 3 nedelje smo bile tamo. Davali su nam dve različite vrste infuzija. Jedna je bila nešto nalik bombi vitamina, a druga je zapravo bila neka koja je trebalo da sakupi sav taj otrov na jednom mestu i da se posle izbaci iz organizma - objašnjava ona.

Invaliditet, autizam, usporen rast i razvoj

Argentina ni sada ne zna da li je posle toga zaista izlečena. Tada je imala 18 godina. Sa 19 se udala u Nišu, a njen suprug osoba je sa invaliditetom.

- Suprug ima artrogripozu, bolest zglobova, zbog čega se otežano kreće, hoda pomoću štaka. Imao je 7 operacija, skraćivane su mu tetive, od rođenja je imao probleme sa kukom, kostima... Ubrzo smo dobili sina, Marijana, 2010. godine, za kog se ispostavilo da ima autizam, a 2014. mlađeg, Martina, koji ima usporen rast i razvoj. Život me je toliko tukao, da ne znam gde se nalazim. Kako živim? Jednom rečju - bedno - kaže Argentina drhtavim glasom.

Stariji sin ima Aspergerov sindrom, alergijsku astmu, usporenu motoriku.

- To su sve F dijagnoze, što mene plaši samo kad ih pogledam. Mlađi je rođen sa deformitetom stopala, kolena nije mogao da ispravi, u kukovima je bio ograničen... Do skoro treće godine života nije prohodao. A danas mora da prima hormone rasta - navodi naša sagovornica.

U poplavi izgubili sve

U želji da pomogne drugim roditeljima i njihovoj deci, sa suprugom je 2017. godine osnovala organizaciju OSI (Osobe sa invaliditetom) - deca, gde su imali kreativne radionice, deca uživala, a roditelji delili iskustva. Ipak, pošto donatora nije bilo, morali su da prestanu sa radom.

Na sve to, porodici Gidžić poplavljena je kuća juna prošle godine.

- Kuća je ostala prazna, nismo spasili nijedan krevet, dušek, regal... Ništa. Najgore od svega je što ja ne mogu da radim i zaradim zbog bolesne dece, a imam supruga invalida, te su nam primanja jako mala. Muž ima penziju 14.500 dinara, a 6.000 dinara iznosi socijalna pomoć. Doduše, svako dete dobija i pomoć u vidu kućne nege koja iznosi po 10.000 dinara, pa se tako snalazimo. Svašta me je u životu zadesilo. Često kažem: "Samo me još kometa nije pogodila" - zaključuje Argentina.

(Telegraf.rs)