Tamara je zlatna devojka: Osvojila je 300 medalja, pomaže siromašnima, za njih izdvaja od stipendije

Srednjoškolka Tamara Misirlić (19) iz Vranja bukvalno je zlatno dete, sa toliko vrlina da je teško odlučiti se odakle uopšte i početi. Ova mlada Vranjanka 4. je godina Ekonomske škole i kandidat za đaka generacije, profesionalno se bavi karateom i ima više od 300 medalja, a na sve to, dane provodi pomažući socijalno ugroženim porodicama, prelazeći sama i po 50 kilometara kako bi došla do njih.

Tamara je prvi put sa 18 godina odlučila da pomogne jednoj devojčici, Anđeli, i to odvajajući od svoje stipendije. Posle se, kako priča, njen humani rad samo nizao, širio i dobio podršku od drugih dobrih ljudi koji žele da pomognu onima koji nemaju.

- Počela sam sama da pomažem ljudima, sa svojim stipendijama, prošle godine u martu, posetivši devojčicu Anđelu koja je živela sama sa majkom na planini u ruševini. Posle toga sam shvatila da svi mi mnogo imamo, i aktivno počela da se bavim humanitarnim radom. Pomogli su mi roditelji podrškom i lepim rečima, sve ostalo je bilo na meni. A evo već sada, uz pomoć ljudi koji prate moj rad, uspevam da ispunim svoja očekivanja. Moje akcije su izuzetno uspešne, ja sam prezadovoljna - priča Tamara.

Kako kaže ova mlada karatistkinja, porodice koje posećuje, a koje često nemaju ni šta da jedu, nalaze se u zabačenim mestima, na nepristupačnim terenima, te mora da pešači po više kilometara da bi uopšte došla do njih. Uglavnom pomaže porodicama koje su iz okoline Bujanovca, a da bi stigla do jedne od njih, morala je da pređe 50 kilometara.

- Bilo je to pre neki dan, kada sam išla da posetim porodicu Lazarević, baku Blagicu i njenog bolesnog sina Časlava, u selu Vogance. Donekle sam išla svojim kolima, ali dalje sam morala pešaka, oko 6, 7 kilometara. Ipak, meni to nije teško - iskreno će naša sagovornica.

Mnogo teže od pešačenja, Tamari padaju teške, bolne sudbine ljudi koje obilazi kako bi im ulila tračak nade, pomogla da imaju makar osnovne životne namirnice i možda ono najbitnije - uputila toplu reč.

- Mnogo je teško, zaista, i meni teško padne... Svaka priča me dotakne, bilo je i suza i emocija. Najlepša stvar u svemu jeste što se redovno čujem sa ljudima koje sam posetila, pitam da li im treba još nešto, pa u skladu sa svojim mogućnostima trudim se da ispunim njihove skromne želje - priča ona.

Ova srednjoškolka kaže i da su to skromni ljudi, navikli da se nema i ne traže ono što im nije neophodno.

- Željni su pažnje i razgovora pre svega, osnovnih životnih namirnica... Odzivom ljudi koji se javljaju da pomognu sam zadovoljna, podržavaju me i to mi takođe daje vetar u leđa. Donacije su bile razne, od hrane, garderobe, bele tehnike, pa do nameštaja - priča Tamara ističući da najveću zahvalnost duguje svojim roditeljima koji su je vaspitavali i usmeravali.

Karate me je naučilo da budem čovek

Inače, Tamara Misirlić se od svoje 4. godine bavi karateom.

- Treniram karate već 15 godina, postala sam pomoćni trener karate kluba Vranje, i imam licencu za suđenje, uz to, član sam i naše reprezentacije. Planiram da otvorim svoj karate klub i radim sa decom, da još više učvrstim svoj humanitarni rad i povedem nove nade mojim putem - priča lepa Vranjanka koja planira da završi fakultet u oblasti ekonomije.

Kako kaže, karate ju je kao sport naučilo da bude borac, odgovorna i  da sve stigne, a pre svega da bude čovek i fer igrač, prijateljski nastrojena prema protivnicima a i ljudima u životu.

- Smatram da je karate izuzetno jak sport, nedavno postao i olimpijski, ali da se o njemu generalno malo piše. Zahvaljujući karateu i naravno, ne mogu da ne pomenem mog trenera, koji takođe ima ključnu ulogu u mom odrastanju, imam veliku volju i istrajnost za sve što radim - ističe Tamara.

Ona dodaje da je jedan od njenih skorijih, većih uspeha, 3. mesto na Evropskom prvenstvu u Karlovim Varima, a mi ne sumnjamo da će velike uspehe ova humana Vranjanka nastaviti da niže.

(Telegraf.rs)