Ovo selo je igralo na F117A 1999: "I nebo i zemlja crveni, vlasnik ubrzo umro, tu ništa nije raslo"

Buđanovci, mirno sremsko selo koje je 27. marta 1999. godine diglo Pentagon na noge i proganjalo američke generale tokom NATO agresije 1999. godine - jer su baš tu izgubili svoj ponos, "nevidljivi" avion F117A, danas polako tone u zaborav. Stapa se sa ravnicom, ljudi je sve manje, prednjače starci... Ali svi se i dalje diče slavom i prepričavaju rado svoje ratne priče.

I nije bilo baš toliko veselo, kao što izgleda na onim slikama na kojima ljudi igraju po krilu oborenog aviona. Obišli smo ovo mesto nekoliko dana nakon godišnjice obaranja "nevidljivog".

Olupini su prilazili samo najhrabriji i oni kojima je bila najbliža. Strepeli su od osvete i udara na selo. Čovek, na čije je imanje letelica pala, kažu, umro je ubrzo, a taj deo njive dugo je bio pust, okolo je slabo šta rađalo posle obrušavanja aviona.

Zoran Jovanović, dečak od četiri godine, tada je postao simbol otpora protiv nadmoćnog neprijatelja, kada su ga fotografi uslikali na krilu aviona, sa tri podignuta prsta. Mališan je sa porodicom viđen i na drugim slikama.

"Bajkanovi, da, to su Bajkanovi, Jovanovići. On se zove Slobodan, ali ga svi zovu Bajkan, a sin mu je Zoran", pričali su nam ljudi u centru mesta kada smo im pokazivali arhivske fotografije. A žene koje su bile u prvom planu, kažu, bile su izbeglice, koje su u Buđanovce došle i potom otišle dalje, u potragu za boljim životom.

Majka i baka proslavljenog dečaka Zorana nisu želele da pričaju pred našim kamerama. Pogledale su sliku. Većina Buđanovčana koji su na njoj više, kažu, nisu ni živi. Prokomentarisali su samo malo događaje iz 1999. godine.

- Ja toga stvarno ne želim ni da se sećam. Jer, to je bilo strašno. Nebo je bilo crveno. Zoran se sutradan slikao na krilu aviona, a tu je bila gomila fotoreportra. Tek sutradan javljali su nam iz inostranstva da su videli Zorana u novinama - priča njegova majka.

Čuli smo se i sa Zoranom i krenuli put Rume, ali su ga radne obaveze, ipak, sputale... Zapravo, on se i ne seća mnogo tih dana, bio je suviše mali. Ne voli pažnju ni kamere. Njegov život, zapravo, nisu obeležili bombardovanje, sankcije i ratovi, da bi sa žarom mogao da priča o njima. Znamo samo da čuva delić ovog aviona, koji mu je poklonio Zoltan Dani, pukovnik pod čijom zapovešću je avion oboren.

Krenuli smo dalje kroz selo. Mirno je, ali još se mogu videti poljoprivrednici, traktori. Mada, više je starih ljudi koji lagano voze bicikl, pa stanu, gledaju se, pričaju, dobacuju po koju, a kada smo stali kraj Doma, oko nas su se brzo skupili.

- To veče smo došli u Buđanovce, Bila je slava u Brestaču 27. mart, mi smo tog dana bušili rupe za lubenice i dinje, 8.45 sati je bilo, ja i moj kolega videli smo eksploziju i kako se desio taj događaj - prepričava nam Jovo Baburski.

A onda je u selu nastala panika. Gde će avion pasti?

- Bilo je strašno, svako je mislio da avion ide baš na njega, ljudi se sklanjali. Neki su se danima sklanjali u podrume, strepeli su pri svakoj uzbuni - ispričao nam je Stevan Božić.

Nije to bilo kao u gradu. Ovde je bio "pravi" rat. Sa svih strana opkoljeni njivama i vojskom, seljaci su gledali kako se jedinice pomeraju, povlače, slušali glasine da će njihovo selo za kaznu biti sravnjeno sa zemljom. Bili su mobilisani, imali su radne obaveze, pomagali su vojnicima, klali svinje i hranili ih. Kažu samo - ne ponovilo se.

- Bilo je i onih koji su se sklanjali u jarak, ozbiljno. Ima jedan Milan, pokojni... - priča nam jedan meštanin.

A bilo je i hrabrih. Neki su potrčali na mesto pada iste večeri. Jedan od njih je bio i Branislav, kog nismo zatekli kući, ali njegova majka kaže da joj nije bilo prijatno.

- U selu nije bilo strašno. Tamo kod aviona je bio haos, on je samo rekao "Odo ja", samo to i ništa više - ispričala nam je ova baka i nasmejala se.

Jedan od Buđanovčana na selu prepoznao je svog pokojnog oca na slici. Kaže, poginuo je u saobraćajnoj nesreći.

Rat je buktao i nije bilo vremena za mnogo slavlja nakon pada aviona.

- Nije bilo trijumfa, bili smo malo zbunjeni, pošto su najavili na CNN u 1 sat noću da će sravniti naše selo sa zemljom, tad su naši tenkovi i naša vojska izmestili naoružanje iz sela - priča nam Jovan Baburski.

Nije bio opijanja, nije se klalo prase za čast, ali je bilo, ipak, radosti. Tračak nade, ispunjeno srce, radost stešnjena strahom.

- Taj dan svi smo bili poplašeni. Ja sam sedela u kući, odjednom su se vrata zatresla kad sam izašla videla sam svetlost. Učinilo mi se kao da gori nebo i zemlja. I onda smo istrčali svi iz kuće i u tom trenutku za 10-15 minuta neko je rekao "Pao avion, pao avion" i mnogo si su ljudi odlazli tamo. Mi žene s malom decom ostajale smo u kući. Svako je mislio da ide na njegovu kuću i da ide na njega. Odlazili su, jer, znate, kod mnogih stvari početku nema straha. Tek kad prođe... Znate kao kad neko padne, pa kažu, ne boli dok je vruće. Mnogi su možda iz znatiželje potrčali da vide - ispričala nam je Rosa Sviračević.

- Bilo je radosti, normalna stvar je da je bilo radosti kad smo čuli da smo srušili nevidljivi, pa još ko nego selo Buđanovci. I dan danas smo ponosni, žao nam je za vreme svih nevinih žrtava, a u jednu ruku smo ponosni što se završilo tako da je nevidljivi postao vidljivi.

Kinezi prvi došli?

Zanimljivo je, priča nam meštanin Jovo Baburski, da je na svojoj njivi najpre ugledao Kineze koji su skupljali delove aviona.

- Bilo je malo napeto, ali posle kad se smirila situacija, prvi su došli Kinezi. Ja tu imam pšenicu, njivu oni su ugazili odneti su ti delovi.

Danas sve manje ljudi

Meštani pričaju da su Buđanovci nadaleko poznati po dinjama i lubenicama. Ali, selo se polako gasi, umire.

- Sad se masovno dinje spremaju i tikvice, sad će setva kukuruza, soje, ovo je čisto poljoprivredno selo gde radi zadruga, jedna od retkih zadruga koja je opstala. Ljudi su mirni, ali je nažalost sve više praznih kuća i staračkih domaćinstava - kaže nam Stevan Božić.

(Telegraf.rs)